NEON DEMON

Нешто је труло у  главама критичара данског редитеља Николаса Рефна.  Чак и када га поштују, то остаје на нивоу баналног, покушавајући да га углаве у своје калупе, не схватајући да их је Рефн одавно превазишао. То је било јасно већ са филмом Drive, када је, након Радованових у Пушеру, снимио филм о хрватским мафијашима, схватајући да су га заебали деведесетих. Тиме почиње Рефнова великосрпска авантура у Холивуду.

Наши критичари, теоријски непотковани и крезуби, још нису положили ни неке основе, оно типа схватања шта је уопште социјално, и шта тај појам са собом носи. Но, немам три живота да исправљам нешто што се криво родило. За Рефна бих, пак, могао наћи пар минута.

Наш први експерт устврдио је да је Неонски демон фетишистички спектакл обожавања Еле Фенинг, чија је једина сврха била величање љепоте, да би у другој половини филма, тражећи дубину, Рефн обесмислио естетику етиком. Ово се, ваљда, сматра проницљивим читањем кад апсолутно ништа не откријете у првој половини филма сем такозваног чистог филма. Знате оно што ваљда воле сви ти антиинтелектуалци, неко прдне у сцени, они не налазе дубље значење, и то логично подразумијева да је ријеч о чистом филму.

Шта се овдје десило, не знам, шта да кажем ако ме питају, реци чисти филм, може и фетишистички спектакл. Смисли неку трећу небулозу. Е да, Неонски демон је филм о грозној индустрији забаве која постварује и прождире све лијепо и добро. Брррр, ео најежих се од  вицкастих и комплексних мисли. Каже наш критичар, Рефн је фингирани радикал јер није ишао утабаним стазама хичкоковског или буњуеловског третирања главних глумица. Да, подједнако логично као и прескакање пола чистог филма да би се фетишистички фокусирало на човјека од сламе званог етика Неонског демона.

Наш други експерт такође није без ђавла (е да, он не зна шта је социјално, то јест мисли да је то Љајићево министарство). За њега филм не велича љепоту но деконструише накарадни појам љепоте манекенског жгољавизма. Ајд и оно као да Рефн деконструише љепоту би и могло да прође, али ограничити редитеља на модну писту, као да се неонски демон у ствари бави блицом фотоапарата и то је то, изазива помор дјеце у Африци. Неко црнче умре кад Рефнов филм спадне на причу о манекенкама или аутомобилима.

За разлику од претходног експерта, овај тврди да Ела није ни битна, она је бледуњава нула, некропедо идеал, харизматична као метла, упркос томе што сви ликови у филму говоре супротно. Не само да је доказ у пудингу, него шта ми да радимо кад Рефн воли такве и једну је и оженио. Мислим, хајмо мало да се сјетимо да су давно мушки глумци играли жене, чак и богиње, па кад неко каже да је Ела сунце усред зиме то стварно значи то. Ит да пудинг.

Као што видите, набадали су наши експерти, али нешто фали.... ето, убише се људи да нам појасне поенту, тако што су игнорисали већи дио филма, тражећи суштину изнад социјалне, а оно космичке страве ни за лијек. И тако нисмо чули ништа о лику Кијану Ривса, ни шта он ту ради, ни чему мотел, наш други експерт додуше то донекле призна, ал не лези враже, док би друге спријечило да дају коначни суд то овог делију не зауставља, суштина је на дохват руке, блога, чега већ, само чекајте, наћи ће је. Некад.

Било би симпатично да наш други експерт није само изплагирао Кијануа, који је проникао у педофилске основе неонског шљама, и генерално свака изјава му је златна. Он је тај изван илузија, у стварном и бруталном свијету, попио пилулу адекватне боје и ријешио се биједе. Могао је Рефн филм да назове Нео демон, за оне с јефтинијим картама. Кијану је изван превара, изван проблема љепоте, изван ларпурлартизма и осталих фашизама. Човјек је у пустињи реалног али бљештаво неонско свјетло је баш заслијепило наше експерте.

Хајмо привести ово крају, отворити очи, напојити жедне, који траже хљеб насушни. Сада расту теоријски зуби. Зашто је ларпурлартизам у ствари фашизам, шта су Валтер Бењамин и Теодор Адорно под тим мислили? Наравно, са ових умјетничко-филолошких факултета многи ће замекетати да је то неприхватљива критика високе умјетности, која је аутентична. Нема двије Мона Лизе, она је уникат, и потрудиће се да елиминишу сваки фалсификат, ма колико био близу оригинала.

Посједовати оригинал, то непоновљиво умјетничко чудо које зрачи, које има ауру, извор је моћи. Неће Жика из Пирота да посједује Рембранта, већ виша класа, која ће паламудити о својој супериорности, јединствености, чистоти, аури, и дати себи право да влада. То је за Бењамина водило у фашистичку естетизацију политике (документарни наци спектакли нпр), против које се ваља борити политизацијом умјетности. Као што знамо, наш експерт #1 очекивао је фашистички крај, комплетирану ауру, савршенство фетишизма, и то је очекивао од једног Рефна а не Милијуса. Не, тријумф ауре није био у плану. Ваљда је то јасно.

Други експерт додуше осјећа нелагоду Рефна с комплетном естетском поставком, али не капира бењаминовску подлогу. Ах, то силно социјално! Шта је Бењамин видио у првој половини ХХ вијека? Између осталог, да ипак свако може да има Мона Лизу. Додуше, фотографију. Копије ће постати толико масовне, ослободиће се стиска оригинала, кренути неким својим путевима без приклањања ауторитету, тако да ће обесмислити фашистички идеал аутентичног умјетничког дјела, и довести до пропасти ауре. Или, боље речено, копије ће прождрати ауру.

Бодријар касније експлицитно позива масу у музеје на вечеру, да буквално поједу национална блага.  Манекенске копије уништиће јединствену ауру оригинала. Оне желе бити као ја, говори нам Ела, и сви јој вјерују, сем Кијануа. Наш други експерт чак је примијетио кукасте крстове у посљедњој сцени, али то га је довело само до пренагљеног закључка да се то односи на неке "манекенке ништавила" које ће безлично да наставе да рекламирају шампоне и ко зна шта. Наш први експерт је примијетио аријевске црте у Еле, али је у налету манекенки учитао некакву обесмишљавајућу етику.

Тако то иде кад неко није читао врло кратак и за озбиљне критичаре неизоставан текст Бењамина о репродукцији. У борби оригинала и копија ствари нису једноставне. Колико висока умјетност може бити користан васпитач, толико она стално, због свог социјалног (сиц!) контекста увијек може да падне у фашизам. Овдје је дилема та што је Ела истовремено фашистичка аура и млађа верзија Рефнове жене, па и сам Рефнов алтер его, као нови таленат у индустрији, који понекад западне у нарцисоидни занос и умишљај да посједује ауру генија. Тако је, ауру.

Јер Ела манипулише, вријеђа, надувава его, љуби саму себе и одговара да је најљепша на свијету. Она није гуд грл коју позобају неке вране, штавише, те вране су редом сложеније личности, једна од њих комплетно свјесна да је дух, да је копија, друга свјесна да је једино пластика спашава. Не аура. Но, Рефн оставља за крај једну критику која је тотално савремена, једно питање шта бива с ауром кад је копије прождеру.

Једна је окултно обради у маниру мађарске грофице Батори, која је своју младоликост одржавала купањем у крви дјевица. Друга ауру није могла да задржи у себи. Трећа, пак, нема проблема, чак више није ни дух, јер је итекако примјећују.  Она више није обична копија. Тек тада видимо кукасте крстове не јер је главна глумица елиминисана, већ зато што је и даље у кадру, и буквално, као око, и као аура. Остаје нам да се запитамо дал је и дјевојчурак тужни без иђе икога у ствари само још једна копија која је обедовала ауру, под патронатом Неонског демона.