Kukanje oko propadanja svih vrednosti u rijaliti programima ne samo da smara, već je čista malograđanština. Na rijalitije mogu da se žale samo oni koji misle da nema ničeg edukativnog u simulaciji oralnog seksa s krastavcem, ili kad bivši-sadašnji robijaš čisti štalu, ili kad pošteni ljudi kradu pekmez. Hvala Bogu da učitelji života postoje! Paradoksalno, jedino na šta bih mogao da se žalim u vezi rijalitija je što, nakon svih peripetija, kao pobednik izađe upravo neki malograđanin, onaj teški, koji nikome ružnu reč nije rek’o, sve je mazio i pazio i zvao ih Đole. Pogledajte npr. prvi i poslednji Veliki brat, u oba slučaja su pobedili naizgled pristojni ljudi, ali i istinski anti-šou smarači i otelovljenja najgrđih palanačkih vrednosti. Protiv malograđanštine, doduše, u načelu nemam ništa protiv, nema organizovane zemlje bez malograđana, to je prosto krst u pedu svake nacije, dosadni mravi koje prezire svaki veličanstveni skakavac!
No, više me čudi to konstantno insistiranje o propadanju društva i svih kriterijuma i blablatruć. Ko o čemu, baba o tome da su uštipci zaglupili od prevelikog gledanja TV Happy, koja je, ako mene neko pita, sam “Videodrome” koji će proizvesti the new flesh! Realno, da bi stvarno dokazali da rijalitiji zaglupljuju morali bi to da postavimo na način da se ispita inteligencija nekog reprezentativnog uzorka pre i nakon gledanja sezone Farme ili Parova, i da onda uporedimo da li su isti ljudi lošije uradili test inteligencije ili opšte kulture ili nečeg trećeg, posle višemesečnog izlaganja čarima Kristijana, Gastoza, Gogobejza ili Stanije i Mace. Da li stvarno neko od svih tih dušebrižnika može da dokaže da je populacija u Srbiji zaglupavila gledanjem rialitija? Paaaaa... ja ću da se kladim iz 2 u 2 da Marićevi gosti pobeđuju, kao najveći srpski prosvetitelji. To jest, kladim se na bilo šta što bi ućutkalo ove pseudointelektualce, koji “znaju da ono što ne gledaju zaglupljuje one koje nikad nisu upoznali, a koji gledaju ono što oni ne gledaju”.
To je otprilike opis empirijskog istraživanja u vezi uticaja rijalitija, to jest, to je opis nepostojanja ama baš ikakvog dokaza da rijalitiji zaglupljuju. Istina je da se argument o zaglupljivanju temelji na kritičkoj teoriji društva, koja je tvrdila da postoji izvesna industrija kulture koja maltene proizvodi mase i njihovu konformističku svest, nameće stereotipe i suzbija bilo kakvu alternativu. Ali to je važilo za film i nekadašnju televiziju, ne i rijaliti 21. veka. Dakle, kad ubacite kriminalca u šou, i njega voli cela masa, to je bukvalno suprotno od kritičke teorije, jer voleti razbojnika znači voleti nekoga ko ugrožava regulisanu kapitalističku sferu, gde poslušnici rade 8 sati dnevno da bi primili krvavo zarađenu platu, i onda se vraćali svojim domovima da uz večeru iz mikrotalasne gledaju neku sapunicu. Srbi, ako ćemo pošteno, obožavaju lopove i odmetnike još od Marka Kraljevića, preko uskoka i hajduka, Karađorđa bizmismena pa do Kristijana. Razlika između industrije kulture i rijalitija je što publika ne sedi i blene u ekran već je provalila i okupirala prostor gde su nekada radili samo profesionalci. Rečju, zmaj živi u televizoru, globalno selo se otrglo kontroli, divljaci proždiru dela umetnika koji su ionako te divljake oduvek mrzeli, pa mu to dođe kao osveta primitivaca. Realno, Mariću predlažem da trenutne igrače pošalje bukvalno u muzej, da skakavci pojedu to kulturno blago. Na sreću, Marić očigledno prezire Romera, jer su njegovi likovi zombije namamili u tupadžijski šoping mol, i potpuno osujetili mogućnost uništavanja visoke umetnosti, i dokazivanja da su za sva sranja ionako krivi ti pseudointelektualci, koji svoju publiku ničemu nisu naučili, a ne žele da snose odgovornost za sve filmove i knjige u kojima su pisali o kurvama i kriminalcima. “Zora mrtvaca” je, dakle, malograđanska himna, ali Parovi su zombi aristokratija.
E sad, nije da rijalitiji nisu bez mane, iako jesu gotovo savršeni, ali valja istaći da nas oni podsećaju da malograđani uobičajeno pokušavaju da sakriju činjenicu da je svako društvo prožeto sukobima, i da su sukobi možda i dominantnija stvar u svim društvima nego što je to saradnja među ljudima. Problem nastaje kada rijalitiji umesto npr. nekog klasnog sukoba poture sukob žena i muškaraca, veštački ga izazove, podstiče ga, a po mogućstvu se malo i provocira na etničkoj i verskoj osnovi. Zbog toga se može reći da je to neka vrsta izduvnog ventila kojim se bes građana odvaja od ekonomije, koja možda izaziva najviše srdžbe, ali tu je uvek neka Zorica ili Gogobejz da ih možemo pošteno mrzeti. To je u suštini najveća slabost rijalitija, da kad naglašava sukobe to su neki marginalni ili besmisleni sukobi a ne oni ključni za jedno društvo, a kad naglašava saradnju to je nešto tupadžijsko i sasvim neproduktivno. Kada ljudi to gledaju mogu lako da pomisle da takve idiote stvarno treba pospremiti nekom libertarijanskom reformom, da im treba uzeti sva socijalna prava, tretirati ih kao radnike u Trećem svetu, jer bolje nisu ni zaslužili. Rijaliti je, u ovom smislu, ponekad stvarno kurs za kapitalističku tranziciju, i lepo podučava ljude da ne treba biti milosrdan prema takvima.
No, za to ima leka. S jedne strane, Marić stvarno treba da razmisli o poseti muzeju, jer noćnamora ne može sve sama. Možda i neko uvođenje lektire ne bi bilo loše, jer postaje dosadno zaebavanje pedera (što, doduše, na neki način je i najveća pro-gej reklama). Marić, dakle, treba da izgura stvari do krajnjeg apsurda, npr. ulaskom Šešelja u trenutku kada ga osude na neku podužu kaznu, ali da zbog obaveza prema rijalitiju služenje kazne treba da odgodi, i tako neke genijalne fore. S druge strane, i to je ključno, pošto licenca za Velikog brata ističe ove godine, novu licencu trebalo bi da plati Radio televizija Srbije. Dakle, bilo bi potpuno besmisleno da se kuka o rialitijima i traži njihova zabrana, pored svih njihovih prednosti, kad javni servis može da uzme jedan rijaliti pod svoju kontrolu, i sam bira učesnike i zadatke koje oni treba da ispune. Dakle, kad vi birate ko će biti učesnik tu može svašta dobro da se desi, uostalom, važni su i scenariji, koji bi svakako bili složeniji od puke borbe polova ili nacionalnog proseravanja. Jednostavno, ne postoji nijedan dobar razlog da Bujošević ne plati licencu! Pritom da u RTS-u budu svesni malograđanske boljke koja stalno pokušava da prikrije društvene sukobe. Rijaliti je maltene obrazovni program.
Čak i priče da ne priliči javnom servisu da pušta rijalitije, i da oni treba da budu na kablu i na komercijalnim televizijama u sitne sate, uopšte ne pije vodu, sve su to tupavi argumenti.Činjenica je da je Veliki brat godinama emitovan na britanskom Kanalu 4, koji je u stvari javno preduzeće Ministarstva kulture, medija i sporta. Dakle, Britanci su do pre nekog vremena ispravno verovali da je rijaliti usluga od opštenarodnog značaja, sa sve siledžijskim ponašanjem i psovkama. Svaka čast! Englezi ponekad stvarno znaju znanje, da čak pod patronatom same države organizuju Velikog brata. Uostalom, zamislite benefite rijalitija koji počinje ranije, kako ne bi ljudi to gledali u sitne sate i dolazili umorni sutra na posao. Pritom bi bili prosvetljeni ciničnim pesimizmom, bez malograđanskog straha od gubitka poverenja, zajedništva, “pravih vrednost” i sličnog, znali bi tačno u kakvom društvu žive, a pritom ih to ne bi bacilo u neku zloslutnu pomrčinu, jer cinizam svemu tome daje humorističan pogled na život. Ako ste još uvek sumnjičavi, valja naglasiti da pre rijalitija ne bi mogao da se pojavi jedan Berni Sanders, i ako taj lik slučajno ipak izbori kandidaturu to će biti isključivo zbog toga što su gledaoci izgustirali seksi afere Klintonovih i treba im nešto ekstremnije od Tijane Ajfon. Prosto je neminovno ponavljati koliko je rijaliti koristan i poučan, rijaliti u stvari normalizuje nenormalno, dakle normalizovaće i socijalizam! Spreman sam da istaknem da bi u eventualnom istraživanju inteligencije gledalaca svi u reprezentativnom uzorku dobili bolje rezultate na IQ testu nakon gledanja Parova na TV Happy. Svako ko drukčije kaže kleveće i laže!
No, više me čudi to konstantno insistiranje o propadanju društva i svih kriterijuma i blablatruć. Ko o čemu, baba o tome da su uštipci zaglupili od prevelikog gledanja TV Happy, koja je, ako mene neko pita, sam “Videodrome” koji će proizvesti the new flesh! Realno, da bi stvarno dokazali da rijalitiji zaglupljuju morali bi to da postavimo na način da se ispita inteligencija nekog reprezentativnog uzorka pre i nakon gledanja sezone Farme ili Parova, i da onda uporedimo da li su isti ljudi lošije uradili test inteligencije ili opšte kulture ili nečeg trećeg, posle višemesečnog izlaganja čarima Kristijana, Gastoza, Gogobejza ili Stanije i Mace. Da li stvarno neko od svih tih dušebrižnika može da dokaže da je populacija u Srbiji zaglupavila gledanjem rialitija? Paaaaa... ja ću da se kladim iz 2 u 2 da Marićevi gosti pobeđuju, kao najveći srpski prosvetitelji. To jest, kladim se na bilo šta što bi ućutkalo ove pseudointelektualce, koji “znaju da ono što ne gledaju zaglupljuje one koje nikad nisu upoznali, a koji gledaju ono što oni ne gledaju”.
To je otprilike opis empirijskog istraživanja u vezi uticaja rijalitija, to jest, to je opis nepostojanja ama baš ikakvog dokaza da rijalitiji zaglupljuju. Istina je da se argument o zaglupljivanju temelji na kritičkoj teoriji društva, koja je tvrdila da postoji izvesna industrija kulture koja maltene proizvodi mase i njihovu konformističku svest, nameće stereotipe i suzbija bilo kakvu alternativu. Ali to je važilo za film i nekadašnju televiziju, ne i rijaliti 21. veka. Dakle, kad ubacite kriminalca u šou, i njega voli cela masa, to je bukvalno suprotno od kritičke teorije, jer voleti razbojnika znači voleti nekoga ko ugrožava regulisanu kapitalističku sferu, gde poslušnici rade 8 sati dnevno da bi primili krvavo zarađenu platu, i onda se vraćali svojim domovima da uz večeru iz mikrotalasne gledaju neku sapunicu. Srbi, ako ćemo pošteno, obožavaju lopove i odmetnike još od Marka Kraljevića, preko uskoka i hajduka, Karađorđa bizmismena pa do Kristijana. Razlika između industrije kulture i rijalitija je što publika ne sedi i blene u ekran već je provalila i okupirala prostor gde su nekada radili samo profesionalci. Rečju, zmaj živi u televizoru, globalno selo se otrglo kontroli, divljaci proždiru dela umetnika koji su ionako te divljake oduvek mrzeli, pa mu to dođe kao osveta primitivaca. Realno, Mariću predlažem da trenutne igrače pošalje bukvalno u muzej, da skakavci pojedu to kulturno blago. Na sreću, Marić očigledno prezire Romera, jer su njegovi likovi zombije namamili u tupadžijski šoping mol, i potpuno osujetili mogućnost uništavanja visoke umetnosti, i dokazivanja da su za sva sranja ionako krivi ti pseudointelektualci, koji svoju publiku ničemu nisu naučili, a ne žele da snose odgovornost za sve filmove i knjige u kojima su pisali o kurvama i kriminalcima. “Zora mrtvaca” je, dakle, malograđanska himna, ali Parovi su zombi aristokratija.
E sad, nije da rijalitiji nisu bez mane, iako jesu gotovo savršeni, ali valja istaći da nas oni podsećaju da malograđani uobičajeno pokušavaju da sakriju činjenicu da je svako društvo prožeto sukobima, i da su sukobi možda i dominantnija stvar u svim društvima nego što je to saradnja među ljudima. Problem nastaje kada rijalitiji umesto npr. nekog klasnog sukoba poture sukob žena i muškaraca, veštački ga izazove, podstiče ga, a po mogućstvu se malo i provocira na etničkoj i verskoj osnovi. Zbog toga se može reći da je to neka vrsta izduvnog ventila kojim se bes građana odvaja od ekonomije, koja možda izaziva najviše srdžbe, ali tu je uvek neka Zorica ili Gogobejz da ih možemo pošteno mrzeti. To je u suštini najveća slabost rijalitija, da kad naglašava sukobe to su neki marginalni ili besmisleni sukobi a ne oni ključni za jedno društvo, a kad naglašava saradnju to je nešto tupadžijsko i sasvim neproduktivno. Kada ljudi to gledaju mogu lako da pomisle da takve idiote stvarno treba pospremiti nekom libertarijanskom reformom, da im treba uzeti sva socijalna prava, tretirati ih kao radnike u Trećem svetu, jer bolje nisu ni zaslužili. Rijaliti je, u ovom smislu, ponekad stvarno kurs za kapitalističku tranziciju, i lepo podučava ljude da ne treba biti milosrdan prema takvima.
No, za to ima leka. S jedne strane, Marić stvarno treba da razmisli o poseti muzeju, jer noćnamora ne može sve sama. Možda i neko uvođenje lektire ne bi bilo loše, jer postaje dosadno zaebavanje pedera (što, doduše, na neki način je i najveća pro-gej reklama). Marić, dakle, treba da izgura stvari do krajnjeg apsurda, npr. ulaskom Šešelja u trenutku kada ga osude na neku podužu kaznu, ali da zbog obaveza prema rijalitiju služenje kazne treba da odgodi, i tako neke genijalne fore. S druge strane, i to je ključno, pošto licenca za Velikog brata ističe ove godine, novu licencu trebalo bi da plati Radio televizija Srbije. Dakle, bilo bi potpuno besmisleno da se kuka o rialitijima i traži njihova zabrana, pored svih njihovih prednosti, kad javni servis može da uzme jedan rijaliti pod svoju kontrolu, i sam bira učesnike i zadatke koje oni treba da ispune. Dakle, kad vi birate ko će biti učesnik tu može svašta dobro da se desi, uostalom, važni su i scenariji, koji bi svakako bili složeniji od puke borbe polova ili nacionalnog proseravanja. Jednostavno, ne postoji nijedan dobar razlog da Bujošević ne plati licencu! Pritom da u RTS-u budu svesni malograđanske boljke koja stalno pokušava da prikrije društvene sukobe. Rijaliti je maltene obrazovni program.
Čak i priče da ne priliči javnom servisu da pušta rijalitije, i da oni treba da budu na kablu i na komercijalnim televizijama u sitne sate, uopšte ne pije vodu, sve su to tupavi argumenti.Činjenica je da je Veliki brat godinama emitovan na britanskom Kanalu 4, koji je u stvari javno preduzeće Ministarstva kulture, medija i sporta. Dakle, Britanci su do pre nekog vremena ispravno verovali da je rijaliti usluga od opštenarodnog značaja, sa sve siledžijskim ponašanjem i psovkama. Svaka čast! Englezi ponekad stvarno znaju znanje, da čak pod patronatom same države organizuju Velikog brata. Uostalom, zamislite benefite rijalitija koji počinje ranije, kako ne bi ljudi to gledali u sitne sate i dolazili umorni sutra na posao. Pritom bi bili prosvetljeni ciničnim pesimizmom, bez malograđanskog straha od gubitka poverenja, zajedništva, “pravih vrednost” i sličnog, znali bi tačno u kakvom društvu žive, a pritom ih to ne bi bacilo u neku zloslutnu pomrčinu, jer cinizam svemu tome daje humorističan pogled na život. Ako ste još uvek sumnjičavi, valja naglasiti da pre rijalitija ne bi mogao da se pojavi jedan Berni Sanders, i ako taj lik slučajno ipak izbori kandidaturu to će biti isključivo zbog toga što su gledaoci izgustirali seksi afere Klintonovih i treba im nešto ekstremnije od Tijane Ajfon. Prosto je neminovno ponavljati koliko je rijaliti koristan i poučan, rijaliti u stvari normalizuje nenormalno, dakle normalizovaće i socijalizam! Spreman sam da istaknem da bi u eventualnom istraživanju inteligencije gledalaca svi u reprezentativnom uzorku dobili bolje rezultate na IQ testu nakon gledanja Parova na TV Happy. Svako ko drukčije kaže kleveće i laže!
Нема коментара:
Постави коментар