PREDIGRE PRESTOLA

Portal Talas, Libekova agit-prop ispostava, objavio je kratak tekst o seriji Igra prestola. Na prvi pogled, to je sasvim običan tekst, koji se može naći na bilo kom sajtu. Na drugi pogled, ne lezi vraže, to je i dalje sasvim običan tekst čiji diskurs je prosto prirodan i sveprisutan. Koliko god pogleda bacite ka tekstu, to će ostati tejednoteisto, i po tome nimalo specifičan  uradak koji se ne razlikuje ni po čemu od svakodnevnog proseka. Tim pre je sasvim reprezentativan u pogledu ideološke interpretacije same serije i dominantnog doživljaja ovog narativa epske fantastike. Tekst svakako, kako to vole neoliberali reći, kristalizuje glavne argumente o seriji i valja ih podrobnije sagledati.

Naslov glasi „Šta nas toliko privlači u seriji Igra prestola?“, stoga je za očekivati da će upravo o tome biti reči i već u prvoj rečenici tvrdi se da su u pitanju uzbuđenja i kontroverze. No, pre nego što pogledamo šta se to podrazumeva pod uzbuđenjima i kontroverzama, svakako je interesantno što je naslov serije promenjen u množinu: Igre prestola. Da li mi zaista imamo mnoštvo igara, manje ili više prikrivenih ili izraženih, ili je tek reč o omašci, kao i da li u stvari to prikriva da ipak postoji jedna ultimate igra, pitanja su koja ću za sada ostaviti čitaocima. Svakako je interesantno da Libekov ekonomsko-propagandni paket ovde vidi mnoštvo igara a ne jednu igru, i ko zna, možda su u pravu, a možda, pak, i nisu.

Nakon uvoda koji malo besmisleno priča o radu kladionica i maskenbala povodom ove serije, tekst napokon dolazi do svog suštinskog argumenta. Naime, Igra prestola nema tipičan zaplet romana epske fantastike, tvrdi se u tekstu, već obogaćena incestom i neljudskošću ističe nedostajući element – realističnost. Tako kratka a tako apsolutno promašena teza! Pokušavajući da pobliže objasni šta se misli pod realističnošću u seriji o zmajevima i živim mrtvacima, ističe se da se misli na „surovost realizma u međuljudskim odnosima i politici“. Makijavelistički tretman politike, vođenje taštinom i šurovanje s đavolom, ovako prikazano u seriji, zapravo se poima kao realistično u političkom smislu.

Upravo to je, naravno, neverovatna neistina. „Ne postoji dovoljno dobar princ ili princeza“, sledi pojašnjenje koje nema smisla, jer u GoT naravno da postoje. Čitav problem GoT je između ostalog i to što uopšte ne isporučuje neki realizam naspram Gospodara prstenova, nego malo namazaniji ali svakako istovetni crno-beli narativ, i to čini od samog početka, a ne otkad u igru ulaze i zombiji sa severa, koji će crno-beli nenadjebivo moralistički narativ samo pojačati. Ono u čemu Libek-prop greši (manje-više nesvesno, jer ne verujem da su sposobni da poimaju ideološku kompleksnost ove vrste), jeste što malo bluda i nasilja prepoznavaju kao navodno napuštanje onog „fantastičnog“ i „epskog“, nakon čega bi na površinu izbilo ono navodno pravo srednjovekovlje, sa Medičijima Željka Mitrovića, Bordžijama Amfilohija Radovića i Džonsnouovima Aleksandra Vučića. Ovo zadnje čak ne moram ni da dokazujem. Trik je u tome da svako moguće dokazivanje da Džon Snou zapravo nije Vučić obara tezu da u seriji „ne postoji dovoljno dobar princ“.

Ako krenemo dalje u čitanje Talasovog teksta, videćemo da se citira Martin, koji smatra da u Tolkinovom Gospodaru prstenova niko ne postavlja pitanje koja je vladarova poreska politika. Nisam siguran da je postavljaju ni u seriji. To jest, Igra prestola o porezu priča prvenstveno iz vizure samih vladara, samim tim tu nekog kritičkog realističkog pogleda na politiku ne može biti, jer se porez i ekonomska politika uopšte (mada koja ekonomska politika, pošto o načinima privređivanja jedva i da ima reči, sem prostitucije kao unosne grane) prikazuju samo iz perspektive interesa samih gospodara, dakle – privatnih interesa. Vesteros na vodi ili severni tok, koji god da je vaš otrov, o ekonomiji nećete ništa saznati, prosto jer je prva svrha svake ideologije da upravo bilo kakvo pitanje o ekonomiji zatre, i da onda na grobu ekonomske analize ustvrdi kvaziradikalno – pa ovo je „realistički prikaz međunarodnih odnosa i politike“.

Dok se žučno smejem u sebi, bacam pogled na dalje napisane redove i napokon mogu apsolutno da se složim sa napisanim, do poslednjeg slovca: „Ovo je nešto što većina ljudi na intuitivnom nivou oseća i misli o politici“. Ovo itekako ima smisla, naravno da većina ljudi ovako vidi politiku, samo to što većina ljudi nešto vidi kao osemenjivanje Miljane Kulić, to ne znači da je to realistično. Jer, podsetimo, teza je da je GoT doneo nešto realistično, da govori o poreskim politikama, o političkim strategijama i štasvene, kad ono ne lezi vraže, to ipak nije realistični prikaz nego populistički prikaz – ono što raja priželjkuje kad bi moglo da bidne šta bi moglo da bidne. A realističnost smo već zaboravili jer raja zanemaruje taktiku.

Tekst se nažalost potom srozava u dokazivanje da je serija realistična jer, pobogu, ne liči na superherojske filmove, gde glavni lik ne može da zagine, mada bih rekao da u stripovima i ginu, što ne menja stvar. Sama nepredvidivost života i smrti u seriji uopšte ne potpada pod pojam realističnosti, i tu se kriju najveći promašaji ovog teksta. Da li je npr borba gladijatora predvidiva? A šta ako uđu lavovi u arenu? A ako pošaljemo drugu grupu gladijatora da se bori protiv prve grupe? Šta time dobijamo. Realistično? Ne političku i ekonomsku realističnost! Možda rijalitističnost, al realističnost sigurno ne. Jer mi dalje ništa ne znamo o političkim i ekonomskim strukturama GoT sveta. Postoji li pravna država recimo u Vesterosu? Verovatno ne, ali ne sećam se ni da postoji lik koji zastupa uvođenje pravne države. Do razmatranja socijalnih prava tek neće doći. Kako se u Vesterosu dolazi na vlast, zmajevima ili parama? Šta je tu realistično ono beše?

Pošto tekst onda totalno propada u prikazivanje reakcija na neke scene klanja, koje naravno nipošto nisu političke scene, hajde da napustimo Talas i zapitamo se: a kako bi GoT stvarno realistički izgledao? Kako bi politika igre prestola delovala u pravom svetu? Šta bi likovi zaista radili i kakvi bi bili? Jer GoT je trenutno realističan taman kao ove prve dve emitovane epizode poslednje sezone: imamo neke minorne vladare klince koji se balavo povinuju nešto većim klincima, koji se spremaju za borbu protiv velikog zlog vuka, dok ih Wicked Witch of Westeros čeka iz prikrajka. Bajka, dame i gospodo. Realističnost niđe veze. Možda je Libekovce zbunilo to što u ovim novim epizodama napokon dobismo crno na belo dokaz da se pičkom vodi politika a da je patuljak celo vreme kenjao glupe viceve o odsečenim mudima. Ali takva je bila čitava serija, ljudi, samo to niste hteli da prihvatite.

Dakle, kada ovo ne bi bila neoliberalna bajka koju Libekovci prodaju za bubrege, kako bi zaista izgledalo? Prvo, GoT je trenutno po realističnosti zapravo mnogo gori od superherojskih filmova, jer kod superheroja njihovi negativci su čiste psihopate i anarhisti. Čak se odlazi u totalni apsurd da u Nolanovim filmovima o Betmenu anarhista bude ne samo psihopata nego i desničar, što je niđe veze, ali i dalje nije gore od GoTa, gde ima puna kapa i psiho-likova, ali ultimativni negativci su u stvari zombiji. U realnom svetu, gde nema tih crno-belih prenaduvanih polarizacija, Đilas i Vučić su ista govna. Al u Igri prestola, Noćni kralj je fašista, čak bi Libekovcima odgovaralo i da je neki Staljinoid, ima neke epolete na ramenima i vodi svoju Crnu armiju. 

No, koliko god se upinjali da namrače te mrtvace, eo činjenice koja stoji kano klisurine, što bi se reklo, eo poreske politike: Porezi do 20. veka bili su ispod 10% (Libekovci padaju u trans), dok su u današnjoj Švedskoj preko 50% (socijaldemokrate padaju u trans). Mrtvi su među sobom jednakiji nego živi. Kralj na vrhu je bliži svojim nemrtvima nego što će bilo koja plavuša ili Džon Snou ikada biti.  Noćni kralj nema gotovo nijednu privilegiju, ide gde i svi i trpi što i svi. U stvari, jedino Divljani deluju slobodniji, odnosno to treba staviti u prošlo vreme: Divljani su izgledali slobodniji a onda su bez mnogo premišljanja priznali vlast kralja. Gvozdeni ljudi su delovali slobodniji a onda su brzo klekli pred Deneris. Bezmudni ljudi su kvazi-oslobođeni ali i dalje statusno ispod njihove vladarke (s mudima). Ostala gomila relativno brzo menja naklonost i generalno su podguzne muve. U stvari, čitav svet ljudi je sramotno hijerarhijski, ponižavajuće nedemokratski, gde čak i kad se nađe neki lik iz nižih klasa – i on ispadne kralj!

Plavuše koje vladaju na sve strane doimaju se kao dobre ili zle, al kako god okreneš u pitanju su ribe koje će hiljade ljudi žrtvovati i baciti u smrt zarad sopstvene vlasti. Nakon što Sansi kaže da voli Džona, Deneris saznaje nešto što u stvari ne uzdrmava njenu "ljubav" nego njen tron. To je njena prva reakcija nakon saznanja. U narednoj epizodi npr to može pretvoriti Deneris u krvožednu suparnicu, i Libekovci bi to nazvali realističnošću, što je promašeno. A možda joj druga plavuša da savete za incestuozne veze. Ni jedno ni drugo zaista nema veze sa realizmom u politici. U stvarnom svetu, najjednostavnije rečeno, neprijatelji su samo javni neprijatelji. Privatno, verovatno često večeraju, dogovaraju se, ne toliko oko neke krune, jer ako im treba nova kruna izmisliće otcepljenje neke zemlje i tome slično. 

U stvari, pao bi klasičan dogovor dve plavuše: da bi mogle da krademo moramo sprečiti Noćnog kralja da podigne kuku i motiku i oduva nam krvavo stečenu velikomučeničku svetosavsku privatnu svojinu. Ali ako stvorimo imidž da je Noćni kralj zapravo fašista, totalitarista i da u stvari voli da jede malu decu i natakne ih na zid, možda će nam raja dati da još malo krademo. U to ime, kad bi zombiji pozobali sve Starkove, Lanistere i Targerjene, kada bi naprasno svi u finalu postali zombiji u društvu bez klasa, i kada bi Noćni kralj napokon proglasio smrt plavokosih Saurona i njihovih orkova i uspostavio demokratiju, možda bi uspeli da poprave realističnost ove neoliberalne serije, koja nam ideološki ispira mozak eo već skoro deceniju. Do tada, živeli Pseto i Tormund.