ONLY GOD FORGIVES

Nije važno naglašavati, ali mnogi koji razdvajaju nekog Refna iz devedesetih i onog novog, ''holivudskog'' Refna, iz samo njima znanih razloga ovog prvog proglašavaju boljim. Stvarno ne znam šta tu ima bolje, kakva slojevitija priča i o čemu, tip je snimio film o narko dileru koji se kao ranjena životinja terana nagonom za očuvanjem tetura kroz gradsku džunglu, strepeći od fanova Radovana Karadžića i kingpina interesantnog imena Milo. Mislim, jasna mi je sentimentalna patriotska veza, jasan mi je duh vremena, ali mi nije jasno toliko nipodaštavanje novog Refna u ime tamo nekog Pushera (psihološki razvoj 0, filozofija -1): Pusher nije bolji od Valhale, Bronsona, Drive, pa ni od Only God Forgives. Da su snimljeni iste godine sada bi govorili ''Pusher Who???''. Možda bi bolje bilo da je OGF snimljen 1996. ali bolje ikad nego nikad. Ovo je neki uvod za moju dušu, sasvim bespotreban niz ničim potkrepljenih stavova, al’ ne može da škodi.

Da, dosadan je, OGF je omfg dosadan. Svakome kome još nisu ispale oči od jebenog drkanja montažnog softvera, od šizofrenih rezova koji umišljaju da je to ne samo zanimljivo već i da je u skladu sa kanonima tamo nekih avangardnih pokreta od prije 100 godina, kome se još nije raspao mozak od bredpitovskog revolucionarnog ubacivanja kurca u crtaće. Eraserhead je remek delo koje drži pažnju od početka do kraja, jeste, a OGF je dosadan. Postoji li smajli za ironiju i dugme za antisnobizam? Ima li ičega boljeg od filma koji mi ne jede živce skrnavljenjem Ejzenštajna? OGF je hermetičan, tldw hermetičan. Jebeno te muči dok ga gledaš, to jest i ne gledaš ga, on bulji u tebe. OGF je Milo a ti si mali narko diler koji pokušava da mu pobegne. I bež'o sam, brate, već par meseci od ovog praznog filma, i opet mu se vraćao, pa nađem neki zanimljiv rivju pa proveravam šta taj lupeta o tri đavola u filmu i religijskim konotacijama, ali prazni simboli odbacuju svaki pokušaj da se zagrebe ispod površine.

O ludilu zvanom Refnova javna posveta Jodorovskom da ne pričam, koji moj ovo ima veze sa Jodorovskim, jbt posebno sa Santa Sangre, jeste ruke padaju k’o kruške, ovo, ono, ali gde je prokleti cirkus, gde je onaj peder glavni lik, gde su borilačke veštine, kepeci, tetovirane drolje... I to je to. Imate film na kojem piše The End nakon sat i po, ali koji nije završen, jer moraš da misliš i posle 90 minuta. Najbolje bi bilo kada bi svi bili zadovoljni - odmah! Espreso s mlekom, molim. I umesto da čujemo bar neko oprezno ''ne kapiram'' mi slušamo o sporosti (Refn Bajić prodakšn), artsy fartsiju (od tipova koji se kunu u autonomiju umetnosti), o nerazvijenim karakterima (od ljubitelja Pushera!), o nepotrebnim nasilnim scenama (od ljubitelja Pushera!)... Možda nas Refn sve zajebava, ali jbg, ne možeš to da kažeš tako lako, bez ikakvog dokaza, zato što nam nešto nije jasno... I da, neće biti jasno ni kad pročitaš ovo do kraja, jer ni meni nije jasno.

Sad ide dosadni deo priče. Osamdesete. Koji moj se desilo u tim osamdesetim pa je Refn toliko zapeo? Čemu stalno prežvakavanje osamdesetih? Mislim, znam onaj uopšteni razlog koji izgleda ne kapira 99% Srba, ali ne znam konkretan uzrok. Taj apstraktni razlog je čuvena floskula da nam je sada loše jer trpimo posledice devedesetih. Zašto je Toma Nikolić predsednik - zato što je Sloba Milošević bio predsednik. Super, možda je to i tačno, ali evo mogu i ja da isprobam tu logiku: Sloba je postao predsednik zato što je Stambolić bio predsednik? Devedesete su bile takve jer smo trpili posledice osamdesetih? Ne, šta vam pada na pamet, Sloba je samostvoreni nepokrenuti pokretač svega postojećeg, on je godina nulta iz kojeg je izraslo sve. Samo da se ne pokakimo malo po osamdesetim kad je sve bilo super. Što sad ovaj ludi Refn tvrdi da nije bilo, mislim doživeli smo krah SSSR, trijumf slobode, slomljen je komunizam, svi živimo u demokratijama, može lakše da se diše, što bi se reklo, a Refn se tu joguni i snima dosadne filmove. Dakle, osamdesete.

Osamdesete počinju filmom Apocalypse Now. Jasno je da su Ameri bili svesni poraza i pre toga, ali ono što Brando tu govori je dozlaboga fascinantno - ne samo priznanje poraza već i divljenje prema neprijatelju. Šta je tačno rekao, otprilike kako su američki vojnici vakcinisali decu iz jednog vijetnamskog sela i kad su ponovo naišli na to naselje videli su da su stariji deci odsekli ruke iznad samog mesta vakcinacije. Jeste da to medicinski nema veze s mozgom jer je vakcina prošla kroz čitavo telo, ali valjalo je odstraniti onaj vidljivi strani, neprijateljski virus. Poslata je poruka da ne žele apsolutno ništa od američkih agresora, i da radikalno razdvajaju ta dva sveta. Ne postoji ništa od čega bi zazirali u odstranjivanju zla iz svog naroda i svoje zemlje. Brando završava svoj monolog mišlju ‘’e da mi je jedna četa ovakvih rat bih završio u vrlo kratkom roku’‘. Da je imao vojsku takvih fanatika bilo bi superiška, ali nema, ima smotane Amerikance.

Nakon trijumfa žutaća počinje besomučan uvoz njihove kulture. Da li zbog osećanja krivice zbog vijetnamskih tepiha, da li zbog shvatanja unutrašnje snage istočnjačkih religija i veština (ako ih ne možeš pobediti pridruži im se), ali uviđamo ogroman porast borilačkih filmova, još više filmova u kojima učitelj Azijat (pobednik) podučava životu, stabilnosti i čemusvene balavo američko derle (Vijetnamom traumatizovanih roditelja). Karate kid, američki ninđa, van dam žan klod, potpuno sulude kombinacije termina sada postaju normalne. U suštini, isprazna američka kultura nalazi neko više zadovoljenje u tim pretečama nju ejdža, mešavini konzumerizma i konfučijanstva, Bude i MC Hammera, to je taj neki uobičajeni kulturni haos u Državama. Istovremeno, stari dobri Sly/Arnold mišići takođe trijumfuju, i ti filmovi (koje ni ne moram da navodim) oduševljavaju predsednika Regana. Štaviše, borilački filmovi nestaju sa scene nakon sloma sovjetskog bloka. Oni kosooki pobednici, haha, pa pogledaj ih kakvi su nikakvi - Brandova reforma edukativnog sistema kao rukom odnesena.

Vraćamo se starom dobrom seks,koka i kola životu iz Apokalipse. Osamdesete, šta to beše? Sem pedera i Srba niko to i ne pamti. Sprem’te se za kraj istorije, liberalnu demokratiju, legalizaciju droge i prostitucije, ukidanju viza za Sodomu i Gomoru. Sve što sanjaš postaće java, sve što hoćeš imaćeš, sve što želiš jebaćeš. Svi smo slobodni da upravljamo svojim ropstvom. Dobili smo garancije, Monika je potrošna roba, Klinton je večan. Zato nije ni čudo da karate kid Gosling, čovek koji se učio miru, samokontroli i duhovnosti (ma koliko bila kvazi), nema osmeha na licu. On je učenik Azijata, a to znači da je jedna velika izgubljena generacija. Karate kid nije baš sanjao da će biti vlasnik narko bara/bordela/sportske kladionice sa krljanjem uživo u sva tri slučaja. Ali jbg, srušen je Berlinski zid i od nečega mora da se živi. Pedofilija nije ništa strašno, ćale će ti biti makro, ubistvo će majka da oprosti, i sinov organ opevati i oplakati.

Nema vize za Sodomu, nema učitelja, nema osamdesetih, nema Brandovog Istoka i nalaziš se u nekoj vukojebini u kojoj se odavno ne bodu samo vakcinama. Nema opraštanja. I onda se pojavi žutać s hladnim oružjem i srednjevekovnim dželatskim ingerencijama. I još peva karaoke, čisto radi sprdnje. Ne cepidlači baš oko vakcina jer ima i krupnijih problema i mnogo ruku na spisku. On je bio noćna mora svakog Ramba, Džona Vejna, Čak Norisa i Terminatora (mada ovaj zadnji nije posetio Vijetnam), pukovnik Brando je znao o čemu priča. Izgleda da mišice opet ne pomažu, ni seks ni droga ni koka kola. Hladno oružje ne rđa, a gle čuda ne služi samo seckanju sušija. I šta preostaje propalom karatisti, pogubljenom u pornografskoj i narkomanskoj ekstazi novog liberalnog doba, ako zna da je kriv? Samo da ispruži ruke.