PARADOKSI MODERNIH VREMENA

Nedavno sam naletio na tekst Kako je država blagostanja upropastila Švedsku, i đavo mi ne da mira iako znam da je čisto gubljenje vremena reagovati na ovako nešto. Inače, nije problem složiti se sa većinom onoga što je autor iznio u svom radu, samo to je upravo i problem, jer ovaj tekst je udžbenički primjer Gebelsove propagande. Naime, za naciste propaganda nikad nije podrazumijevala tovljenje ljudi čistim lažima, već je svaka propagandna poruka sadržavala 4/5 istine i 1/5 laži, ali tako da te laži preokreću značenje preostalih podataka u poruci. To je definicija nacističke propagande koju je Per Bylund beskrupulozno primijenio u svom tekstu. Dakle, nije problem složiti se sa većinom stvari u tekstu, ali se definitivno mora ukazati na očigledne nekonzistentnosti i (nadam se nesvjesnog, mada sve više sumnjam u pojam nesvjesnog i počinjem da mislim kategorijama bagre ili ok ljudi i ničeg između, dakle ''nesvjesnog'') prikrivanja čitave slike. Odgovor na ovaj tekst bi sigurno morao biti sistematičniji od onoga što će biti napisano dolje, ali ovo je ionako blog, i koga briga, mislim da će ipak biti dovoljno jasan. Podijelio sam radi preglednosti stvar u više teza, ali nevažan je redosljed kojima ćete ih čitati.

                        Društvo ne postoji

Čuvenu atomističku definiciju ljudskog roda i njegovih međusobnih odnosa bivša premijerka Velike Britanije Margaret Tačer ukratko je objasnila: ''Društvo ne postoji''. Za individuu ono stvarno ne postoji, individua ulazi u odnose sa drugim ljudima, ali to je uvijek ograničen broj ljudi, i pojedinac nikad stvarno ne sreće to misteriozno, neopipljivo društvo, jednostavno, to je stvar previše apstraktna za njega koji je motivisan samo sopstvenim interesom, tako da je Bylund izbljuvao jednu floskulu o ''upravljanju svojim životom'' tako što nećemo delegirati sopstvenu odgovornost na državni plan radi rješenja društvenih problema. E sad, meni ovo podebljano nije jasno, o kakvim društvenim problemima je riječ? Ako društvo ne postoji, onda ne postoje ni društveni problemi i obrnuto. Ako postoje društveni problemi onda ih pojedinci moraju zajedničkim snagama riješiti, i samo je pitanje kakav oblik će te zajedničke snage dobiti.

Pošto se takođe spominje ''državni plan'', pretpostavljam da ne moramo da tražimo neke druge oblike već ostanemo kod tog najrazvijenijeg oblika ljudske organizacije. Poenta je, po Bylundu, da je njegova baba mogla sve sama a da sadašnja generacija (njegova) izgleda da ne može, već se ponašaju kao odrasla razmažena djeca koja čekaju državu da im riješi probleme. Super, infantilnost nove generacije i sam registrujem, ali se ne slažem oko uzroka te infantilnosti, ali o tome kasnije. Sada je važno reći da je premisa o ''društvu koje ne postoji''  jednostavno lažna, a to opet znači da njegova baba nije mogla sve sama, jer nije živjela u kamenom dobu. U međuvremenu se desilo svašta, a francuski sociolog Emil Dirkem je jasno označio koja je razlika između primitivnih skupina i modernog društva.

On govori o mehaničkom i organskom tipu solidarnosti. Mehanička solidarnost odavno ne postoji, ali kod primitivnih plemena je označavala samodovoljnost. Svako je samome sebi bio pekar, ljekar, apotekar, krojać, obućar itd. i nisu mu bile potrebne usluge drugih ljudi. U društvu (koje valjda još uvijek ne postoji) stvari se komplikuju, te za svaku od tih funkcija dobijamo posebno zanimanje, pa svi ti ljudi moraju među sobom da se dogovaraju oko sopstvenog liječenja, oblačenja ili prehrane. Oni dolaze u jedan složen odnos međuzavisnosti, koju Dirkem naziva organska solidarnost, jednostavno, oni mogu da funkcionišu kao organizam, ali nijedan organ ne može sam da opstane niti to mogu i drugi organi bez njega, bukvalno - ode bubreg i ode sve u propast. Društvo je, dakle, rođeno.

Sad, jasno je da Bylund nije mislio na to, već da je njegova baba svojim radom zaradila sebi za život, što je za svaku pohvalu i primjer, ali ona to sigurno nije učinila kao nekakva nezavisna jedinka niti bi mogla da opstane u društvu da svi njegovi dijelovi ne rade svoj posao. Da li je i država potrebna tom organizmu neka za sada ostane po strani, važno je prije svega da ova baba nije nezavisna jedinka, jer je u savremenom društvu nemoguće biti nezavisan, što bi rekao Aristotel, van Polisa žive samo bogovi i životinje, a ljudi žive u Polisu. E pa u Polisu žive svakakvi ljudi, a ne samo neka baba, i oni ne moraju da imaju njen pogled na svijet, što ne znači da imaju pravo da budu neradnici. Ovdje sam samo htio naglasiti da ta priča o ličnoj odgovornosti u društvu koje odavno nijedan pojedinac ne može kontrolisati zvuči u najmanju ruku smiješno.

                  Gospodar sopstvene sudbine

E sad Bylund ide dalje, ne samo da je njegova baba bila nezavisna jedinka, već je ona bila, sprem'te se sprem'te - ''gospodar sopstvene sudbine''. Aman, paz' ti to, master of Universe, gospodar sopstvene sudbine u organskom društvu. Dobro, opet neko može da mi uputi kritiku da Bylund nije mislio na to, samo je patetisao u ovom pop-uličarskom pamfletu, jer je mislio da je njegova baba sposobna da u potpunosti sagleda sopstvenu poziciju i donese ključne životne odluke. Međutim, to u organskom društvu mora biti miljama daleko od istine, jer takva vrsta kontrole nad sopstvenom sudbinom je nemoguća.

Poslužiću se primjerom Čarlija Čaplina iz filma Modern Times (1936). Dakle, u moderna vremena radnik više nije bio sposoban da proizvede određenu robu sam, već je bio samo jedan od opsluživača fordovske trake, proizvodio je deseti ili čak manji dio neke robe, i tek udruženi radnici sa mašinom stvarali bi gotov proizvod. U suštini, time radnik više nije sposoban da sagleda sopstveni kreativni postupak, jer je radio vrlo malo na svakoj pojedinačnoj sirovini, nikad ne dobijajući kompletnu sliku. Zato se Čaplin namjerno poigrava sa tom specijalizacijom, i to čini bukvalno, što i jeste uobičajeno za njega. Naime, Čaplinov posao u fabrici se svodi na zavrtanje šrafova na nekom proizvodu, o kojem mi ne znamo ništa, budući da pratimo samo ono što Čaplin radi mi ne znamo kakva roba se proizvodi.

Budući da on osam sati bez prestanka radi jedan te isti potez, zavrće neke šrafove, poslije određenog vremena on refleksno nastavlja da zavrće sve na šta naiđe, prvo dugmad na suknji sekretarice, onda nos svog saradnika, uši nekog trećeg, počne da juri neku ženu na ulici da bi joj zavrnuo dugmad na kaputu, pa ga na kraju juri i policajac. Stvar je naravno bukvalizovana do bola, ali ukazuje na stvar koju Žil Delez naziva ''diverzija svakodnevnih objekata''. Ako Čaplin samo malo izvrne funkciju svog alata, možda će nam to otvoriti jednu sasvim novu dimenziju. Naime, Čaplin dokazuje da ljudi u specijalizovanom društvu više nisu sposobni da racionalno sagledaju sopstvenu poziciju, već sve stvari posmatraju iz svoje skučene privatne perspektive, za koju smatraju da je jedina istinita. Tako Čaplin želi da svojim ključem zavrne sve na šta naiđe, neki trgovac misli da zna sve o društvu i funkcioniše tako da primjenjuje svoje lične principe u društvenom polju upravo na Čaplinov način, korišćenjem alata koje zna da koristi a ne alata koji dolikuju javnom polju. Neki PR bi u tom slučaju sve društvene procese posmatrao kroz prizmu odnosa sa javnošću, za njega bi sve bio marketing, koji jeste važan dio funkcionisanja privrede, ali je samo dio, ne može biti kriterijum za cjelinu.  

Dakle, govorimo o činjenici da svi privatnici posjeduju jednu osakaćenu perspektivu, i oni mogu biti sasvim racionalni na nivou svoje male preduzetničke radnje, ali na globalnom nivou sistem je iracionalan. Oni naravno nemaju problema sa tim, jer vjeruju da sve pokreće neka nevidljiva ruka Adama Smita, nije da ona nije jedan solidan mehanizam alokacije resursa, ali ona nije savršena, to je činjenica. Takođe je činjenica da taj mehanizam ne može sagledati nijedan pojedinac, pa makar Bylundova baba bacala pasulj. Ovo sve govorim samo da bi dao do znanja da je čitav ovaj tekst o ''propasti Švedske'' utemeljen na nenaučnim osnovama, i drži se opštih mjesta i patetičnih izliva nježnosti prema njegovoj babi. Činjenica je da njegova baba nije bila gospodar sopstvene sudbine, i ne samo to, činjenica je da je babino doba odavno prošlo i da je današnje društvo komplikovanije od babinog. Vraćanje je nemoguće. 

To je ta priča koju Bylund pominje iznoseći neistine o subjektivnosti, navodno za njega subjektivnost nije osnova realnosti već način da se realnost tumači, iako se postavlja pitanje kad već društvo ne postoji a naučna objektivnost je nevažna jer nije subjektivna, ko o toj realnosti treba da sudi osim subjekata koje Bylund odabere? Kao što vidimo, nijedan subjekat spomenut od strane autora nema monopol na poznavanje sopstvenog društva, jer svaki od njih ima osakaćenu perspektivu. U tom slučaju, njegova baba nema nikakvo pravo ni o kome da sudi, makar bila u pravu u vezi nekih stvari.

I na kraju, Bylund iznosi skoro rasistički argument da je njegova baba bila gospodar sopstvene sudbine jer je bila vrijedna i radna, kao da si a priori radan u društvu koje je prethodilo državi blagostanja, a neradnik za vrijeme postojanja države blagostanja. Naravno da će on reći da je samo detektovao tendenciju koja prati državu blagostanja (iako ta tendencija nije striktno njena, vidjećemo kasnije), i da i u državi blagostanja postoje vrijedni i radni ljudi, dakle? Ne može se isključivo država blagostanja kriviti za gotovanski pristup životu, niti se svi njeni članovi tretirati kao nesposobni da kontrolišu sopstvenu sudbinu.  

                     Ja imam svoje potrebe

Po Bylundu država blagostanja se pojavila iz čisto humanističkih razloga, došlo je do privrednog buma u Švedskoj, i dobre babe su odlučile da donesu zakone o raznim socijalnim programima koji su pomagali siromašnima, a uvedeno je i besplatno obrazovanje za sve. To je, po Bylundu, dovelo do odvajanja roditelja od sopstvene djece i  stavljanje djece pod patronat države, koja ih je vaspitavala da zauvijek ostaju njen klijent, zavisni od nje od rođenja do smrti. U tom smislu, nova generacija je naučila samo da traži ali da ne daje, da troši prije nego što zaradi, i da ništa ne proizvodi. Ovo je djelimično tačno, jer su se u jednom trenutku u Holandiji socijalna davanja  opasno približila visini prosječne plate, dakle mogao si da ne radiš ništa a da primaš skoro isti novac kao neko ko radi osam sati dnevno, i tada su Holanđani odlučili da nađu mjeru, iznos novca od kojeg niko ne bi umro od gladi ali koji ipak ne bi bio dovoljan za neki pristojan život.

Međutim, nije to za mene važno, već ova teza o djeci koja su u okviru državnih vrtića i škola odrasla bez pravila i bez odgovornosti, razvijajući svijest o svom nekakvom superiornom pravu na zadovoljenje svojih potreba, što je po Bylundu neozbiljno. Ali ja bih da mu suprotstavim suštinski neozbiljnu tezu, naime, to što je njegova baba željela da bude privatni preduzetnik takođe spada u kategoriju potreba, ona je imala potrebu da bude privatnik, potrebu da bude radna i da visoko vrednuje ljudske vrline. Jedini problem kod te konstatacije je što je i ona - potreba. Njegova baba nije operisana od potreba, njene potrebe su samo drugačije prirode, eventualno bi Bylund lupio da su njene potrebe ''moralne'', međutim, u psihoanalizi upravo to je nevažno, to šta je ona umislila da je moralno je dio njenog psiho-simptoma, njena sklonost ka radu nije ništa manja psihološka, iracionalna i nekontrolisana potreba koja mora biti zadovoljena, nego što su to potrebe tamo neke dječurlije.

Naravno, jasno je da dječurlija nema pravo da traži sve i svašta, vidjećemo šta konkretno imaju a šta nemaju pravo da traže, a i društvo bi propalo kada niko ne bi radio. Ali to i dalje ne mijenja činjenicu da Bylundova baba nije racionalni subjekat, već je isto toliko sa stanovišta psihoanalize - pacijent. Toliko insistiranje na radu teško da ima samo nekakve hrišćanske korijene, ono je uobičajeno kod analnih karaktera, opsjednutih čistoćom po ugledu na apoteku, koje, baš kao i kod ultra-privatnika, nastoje da što više zadrže feces u sebi, to jest analni karakteri uslijed tolike preopterećenosti kontrolom i uspostavljanjem reda u sopstvenom okruženju odbijaju čak i da vrše nuždu, smatrajući da je feces takođe dio njihovo tijela, i najčešće se vrlo teško opraštaju od njega, u prevodu - dugo im treba da puste vodu.

Nije mi namjera da propagiram opšti nerad, samo priča o slabim mentalnim karakterima omladine teško da može tako generacijski da se smjesti iz prostog razloga što baba koju spominjemo nije ništa manje perverzna od balavih neradnika, ona je samo funkcionalnija u društvenom smislu, od nje društvo ima koristi, ali ona ne posjeduje sve elemente mentalnog zdravlja, to je sasvim jasno. Možda čak imam i odgovor zašto ona to čini, ali vidjećemo kad dođemo do toga, važno je samo naglasiti da su potrebe univerzalne, i da baba nije imuna na to. To što ona doživljava orgazam čisteći kupatilo je njena stvar, za nas je najvažnije da je to i dalje orgazam, i to perverzniji od zahtjeva nekih derišta za ispunjenje njihovih prava.

Ono što mi takođe smeta je otvorena laž da je država blagostanja kriva za sve, jer nije država blagostanja vaspitavala djecu i unuke nekad najbogatijeg čovjeka na planeti Džona Rokfelera, pa nisu valjda oni žrtve države blagostanja, pa su sve očeve kritike o njihovoj mekanosti, nesposobnosti, razmaženosti i nezrelosti (a podaci o tome se pronalaze iz dana u dan, mada je i Stiven Spilberg odličan primjer buržoaske pedagogije) u stvari kritike državnog vaspitanja kojem su ta djeca i unuci podvrgnuti? Neće da može. Stvar je sasvim jasna, država blagostanja je privatno buržoasko djetinjstvo uzela kao model ljudske normalnosti, kao kalup za čovječanstvo, i podigla ga na državni nivo. E sad, mislim da je udžbenički primjer licemjerja napadati nešto na državnom, a braniti ga na buržoaskom porodičnom nivou, jer problem je evidentno u buržoaskoj porodici koja se nametnula kao vaspitni ideal, država je u tom slučaju samo bezlični mehanizam koji prenosi bolesne vrijednosti kvaziindividualizma.

Ne sumnjam da postoje buržoaske porodice koje su vaspitavale svoju djecu kako treba, ali to ne znači da je buržoaska porodica efikasnije pedagoško sredstvo od neke reformisane porodice koja djecu vaspitava zajedno sa državom blagostanja (pošto društvo postoji, ta djeca valjda trebaju da prerastu svoju privatnu perspektivu. To naravno ne znači odreći se privatne svojine, govorimo samo o perspektivi), jer Bylund nije dokazao da je država blagostanja problem, već da je njena politika problem, a njena politika nije antiburžoaska već je upravo zasnovana na rokfelerovskoj pedagogiji. Problem je u sadržaju više nego u formi.

                                Baza društva?

Fasciniran sam lažnim antimarksizmom raznih libertarijanaca, klasičnih liberala i njima sličnih, ali ovdje je to prevršilo svaku mjeru. Dakle, osnovna teza je da je država blagostanja, koja kontroliše tržište i nudi prevelike socijalne programe, hajde da pretjeramo i kažemo da skoro planira čitavu privredu, upravo zbog toga što se približava modelu (uspješnije) komandne ekonomije ona infantilizuje sopstveno stanovništvo. Da li sam to samo ja ili je ovo čisto marksističko stanovište? Jer ovo zvuči stvarno smiješno, kao mi libertarijanci nismo marksisti, ali ekonomsko uređenje je ono što determiniše oblik društva, političke procese i psihologiju ljudi koji su u dodiru sa tim uređenjem! Pa da, ima ljudi koji nisu pederi al' jebu se u dupe, puna škola đaka, niotkuda vrata.

U vrijeme kada sami marksisti napuštaju vulgarni materijalizam libertarijanci su ga čvrsto prigrlili, naime, ti kao čovjek, kao moralna osoba, sposobna za ''nezavisan'' život i duhovan razvoj, bivaš osakaćen ako živiš u određenom ekonomskom uređenju. Pa to je sjajno, dakle bajni individualisti i antimarksisti kao glavni kriterijum ocjenjivanja svih društvenih procesa koriste čisti metod Karla Marksa. Naravno, kada bi eksplicitno priznali da su ekonomski procesi glavni determinišući faktor razvoja jednog društva, morali bi još ponešto da prihvate od Marksa, ali ovako je najlakše, licemjerno zloupotrijebiti solidnu naučnu konstrukciju, a onda je iskoristiti za svoje interese.

Jer ako je već ekonomija toliki determinišući faktor, kako je uopšte autor mogao da se otrgne od čeličnog zagrljaja gotovanske ideologije? Sam priznaje da je završio državnu školu, gimnaziju, fakultet, kako je on uopšte sposoban da razumno zaključuje kada je prošao isti put kao i svi ostali? On je nekim čudom zaobišao ekonomski faktor, a onda je, opet nekim drugim čudom, došao do ''naučnog'' otkrića da je ekonomski faktor determinišući? Smrdi, smrdi, smrdi, užasno smrdi, prevedite mu ovo na švedski jezik.

Do tada ćemo morati da razjasnimo par stvari, a to je da npr. Jirgen Habermas, koji sebe naziva posljednjim marksistom, uopšte ne misli da je ekonomija apsolutni temelj društva, to čak ni Marks nikad nije eksplicitno iznosio, ali ju je najviše vrednovao. Dakle, u modernom složenom društvu postoje bar tri faktora koji determinišu karakter jednog pojedinca: privreda, pravna država i kultura u najširem smislu te riječi. Pod tim podrazumijevamo sve od medijskog sistema do intimne sfere porodice, od tradicije jednog društva do globalne popularne kulture. Sve su to faktori koji utiču na razvoj karaktera. Već sam u tekstu Vinyan ukazao na infantilizaciju masovne kulture, ali u Americi, i to kojoj Americi? Onoj Ronalda Regana, deregulisanoj do bola, sa slobodnim tržištem! Dakle, opet se ponavlja rokfelerovska pedagogija, i to nema nikakve veze sa državom blagostanja. Današnji nezreli balvani od dvadeset i kusur godina odrastali su u deregulisanoj Americi, Britaniji, i podjednako su, ako ne i nezreliji od svojih vršnjaka iz Švedske. Ali budući da je Bylund ''marksista libertarijanske orijentacije'' nije ni čudo što on dolazi do svojih uličarskih zaključaka.

Sve to znači da ako Bylund uključi mozak možda shvati da država blagostanja ne može da snosi odgovornost za neke psihološke tegobe zbog kojih mladi piju antidepresante (što je još jedna od kvazimoralnih ucjena koje iznosi, ako si za državu blagostanja - mentalno si obolio), jer Sigmund Frojd nije živio u Švedskoj već u Austro-Ugarskoj, a frojdisti su insistirali da je edipovski kompleks nešto tipično za buržoasku familiju, i da se edipovska trijada, odnosno stavljanje djeteta pod jaram onog tata (I want to kill you) - mama (I want to fuck you) širi sa buržoaske porodice na čitavu državu, dakle, riječ je o još jednom transferu najgore buržujštine koja se predstavlja kao ideal čovječanstva na nivo države blagostanja. Sve to ukazuje koliko je država blagostanja u mnogo čemu prazan pojam, posebno u psihološkom i kulturnom smislu, i potpuna je laž da je isključivo ona stvorila gotovanski moral kada svi dokazi ako baš ne upućuju u suprotnom pravcu a ono bar relativizuju gebelsovski pokušaj propagande Bylundovog teksta. Da je tako jednostavno, da bi sve bilo savršeno da nema države blagostanja, ona ne bi nikad ni nastala. A zašto je nastala?

                       Baba prije babe

 Dakle, po Bylundu sve je bilo krasno i savršeno, a njegova baba je bila toliko milostiva i dobrodušna da je odlučila da pomaže siromašnima, a kad je mnogo ljudi takođe odlučilo da se okrene filantropiji, onda se rodila država blagostanja, šio mi ga Džordž. Jeste, a štrajkovi radnika, pojava marksizma kao ideologije, stvaranje komunističkih partija i internacionala, to su neki radnički fantazmi, dosadilo im da duvaju vutru pa rekli jednog dana ''e, znaš šta bi bilo zanimljivo, znaš ima neki Karlo šupak meraklija, ljubavnik mu Fridrih Engels, e oni tako piskaraju neke gluposti, ali totalno su zanimljive, kao ako formiramo neku komuNJističku partiju ima da nam država daje vutru besplatno svaki dan, bez ikakvih obaveza jebote, a, pa šta mislite, da sjebemo ove tajkune što nam ne daju da se drogiramo''? I onda krene ona pjesma iz filma Mi nismo anđeli ''hajde da se droooogiraaaamoooo''! I tako se oni počeli drogirati.

And now something completely different. ''Bitni deo nasleđa građanske klase, iz generacije u generaciju, jeste činjenica njenog prošlog nasilja, to jest nasilja koje su izvršili njeni očevi i dedovi'' (Fredrik Džejmson). Kao što Džejmson kaže, 1848. godine buržoazija je desetkovala radnike, oni su to zapamtili i predali uspomenu svojim sinovima, te se nova generacija vlasnika fabrika mora suočiti sa mrkom, osvetoljubivom i nepovjerljivom radničkom klasom, koja je unaprijed stvorila mišljenje o njima. Jer jednom počinjeno djelo prelazi u strukturu društva, ostavlja tragove u vidu represivnog zakonodavstva i tome sličnog, i u drugoj ili trećoj generaciji se vraća kao objektivan problem.

''Bez obzira na to koliko su se te kasnije (buržoaske) generacije kultivisale, pošto one duguju svoju novu uglađenost i prefinjenost prošlom činu nasilja i njegovim plodovima, kao i sve većoj prefinjenosti aparata ugnjetavanja, možemo reći da su one interiorizovale to ranije nasilje u obliku implicitne zakletve na vernost svojoj klasi, i tako preuzele odgovornost za akcije svojih prethodnika. Tu odgovornost nove građanske klase ne treba shvatiti kao nešto sporedno za nju, već kao nešto totalno, kao osnovni izbor i ključni strah oko kojeg se organizuje sve drugo u njihovom ličnom stilu života''. 

 

Da preskočimo vojne intervencije protiv potlačenih radnika (sad će se naći dežurni da kaže neradnika) koji su radili 15 sati dnevno za neku crkavicu i očigledno su najbezočnije potkradani, i da se koncentrišemo na još jednu prljavu laž iznesenu kod Bylunda. Dakle, njegova baba je moralna a djeca države blagostanja su korumpirana. Zanimljiv izraz, jer djeci su tek 1867. godine zabranili da budu u radnom odnosu, do tada je golobrada dječurlija radila najprljavije poslove da bi se neki ''preduzetnik'' dobro nafatirao. MORALNE NAKAZE (što je Bylundov izraz za djecu države blagostanja) poput Ayn Rand su otvoreno izjavljivale da je u ranom stadijumu kapitalizma rad djece bio neophodan zarad veće akumulacije kapitala, i da je kasnije kada više nije bio potreban ukinut. 

Alo, kome ne radi alarm za moralnu nakaznost taj neka ide kod doktora, jer Bylund insistira na moralnosti njegove babe! Naravno, možda je njegova baba bila prosta žena neupletena u velike privredne procese, posebno ne u makroekonomska pitanja koje MORALNA NAKAZA AYN RAND opravdava, ali onda nije morao ni da je uvodi u priču. Nije njegova baba reprezent, već je reprezent krupni kapitalista, a taj je krv pio desetogodišnjacima. I onda se jednog dana sažalio i dao im da se drogiraju. E to pas s maslom ne bi pojeo. Babuskara Randova nije imala dovoljno skrupula da bar prećuti, već je kao klasična moralna nakaza još pokušavala da nađe opravdanje za rad djece, kao što to oni vjerovatno čine i u slučaju tržišta jugoistočne Azije, jer oni u stvari ''pomažu'' tim ''zemljama u razvoju''.

                           Umjesto zaključka

Kao što rekoh na početku, ja se i podosta slažem sa ovim tekstom iako sam ga napljuvao u ovom i više nego predugačkom tekstu, ali ovo podlo i nisko traženje žrtvenog jarca u nekakvoj državi blagostanja je prevršilo svaku mjeru. Država blagostanja je imala svoj istorijski razlog postojanja, kao što danas i njena reforma (ali ne neoliberalna) ima istorijski razlog. Bylund je u jednome u pravu: svijet se neprekidno mijenja. A to znači da rješenja njegove babe nikako ne mogu biti podobna za moderno društvo koje postaje sve složenije. Vraćanje u prošlost je u duhovnom smislu lobotomija. Hajde da zaboravimo sve i počnemo iz nekog imaginarnog krasnog početka, ali da zaboravimo i moralne ''preduzetničke'' nakaze, i sve će biti sjajno.

E pa neće moći. Šta budućnost donosi tek ćemo vidjeti, postoji mali milion mogućnosti, i ako ćemo da govorimo striktno liberalno, niko nema pravo da nam određuje tu budućnost, što katalaksija i komandna ekonomija upravo čine (ne treba zaboraviti da bi katalaktička reforma bila najveća državna intervencija svih vremena, još jedan paradoks btw). Na primjer, jedna zaboravljena opcija bila je ona američkog sociologa Rajta Milsa, koji je tvrdio da je komunizam neka vrsta društvene prečice, koji omogućava manje razvijenim društvima da sustignu razvijena kapitalistička društva, i da će se komunizam i kapitalizam pomiriti u konceptu postindustrijskog društva. To sada izgleda kao totalni promašaj, ali suštinski to predviđanje još nije promašilo, to je još uvijek moguće, pitanje je koliko je poželjno i šta bi danas sve trebao da sadrži pojam postindustrijskog društva.

Druga opcija je Žižekova, vjerovatno najstrašnija za degenerika Bylunda. Žižek koristi čistu Hegelovu dijalektiku, po kojoj je dvadesetovjekovni komunizam bio teza, sadašnji tranzicijski haos antiteza, da bi na kraju negacijom negacije dobili sintezu u vidu jednog prosvijećenijeg društva, koje je naravno ljevičarskog tipa. Kako to društvo treba da izgleda Žižek tvrdi da je posao sadašnje generacije intelektualaca. U svakom slučaju, odgovor sigurno nije Ronald Regan, i uopšte nije jednostavan.