понедељак, 07. фебруар 2011.

BATIN poseban tretman variole vere

Bata se nije ni pojavio u filmu Variola vera, nije bilo ni potrebe, jer sve je rekao u u par scena filma Poseban tretman. Kažete pa kako kad su to dva različita filma, ali u tome i jeste caka, Bata kao sveprožimajuća supstanca srpskog nacionalnog identiteta je uvijek duhovno prisutan, čak ni kad spava kod njega miševi ne mogu kolo da vode. Zanimljivo je inače da u Posebnom tretmanu Bata ima ćaleta, što je svakako fascinantno, niko nikad nije pomislio da je Bata ipak ljudsko biće, i da se nije mogao sam roditi, iako mnogi dokazi upućuju na to. A Batin ćale je niko drugi do Pavle Vuisić, što je sasvim logično, stvarno bi samo Pavle mogao odraditi posao začeća Bate.


Poseban tretman bavi se grupom alkoholičara na liječenju, koji prvi put izlaze sa klinike za odvikavanje u stvarno društvo. Većina njih se ponovo vraća svojoj staroj navici, suprotstavljajući se autoritarnom doktoru Ljubi Tadiću, koji klinikom vlada čvrstom rukom, koja se po svemu sudeći i češće hvata čašice nego njegovi pacijenti. Ali on i dalje istrajava na tom ''liječenju'', i pokušava da odgonetne na pitanje šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću. Stvar je naravno riješena onda kada sretne Batu i njegovog ćaleta. Pavle je stari ljubitelj dobre čašice, ali Bata je pronašao drugu strast, koju Tadić podjednako osuđuje: naime, Bata ždere kao zmaj, ali on i ćale u tandemu čine red poroka pa red slanine, što je naravno srpski tajni recept za neuništivost. Oni su, pokazuje se, jedine čvrste ličnosti u ovom filmu, odbijajući labilne i fašistoidne slabiće od sebe. Kad mu Tadić uputi primjedbu da mnogo jede, Bata se samo nasmije i širokoga srca nastavi svoj posao prstima, ne obraćajući pažnju na urokljive oči Tadića diktatora.

To je ključna stvar, jer potpuno objašnjava problem u filmu Variola vera. Riječ je o latinskom nazivu za velike boginje, zaraznu bolest koja je u velikom broju slučajeva smrtonosna. Ona je bila iskorijenjena u Jugoslaviji početkom dvadesetog vijeka, ali se sedamdesetih godina desila još jedna epidemija, pa film u stvari obrađuje taj istiniti događaj, kada su se milioni žitelja Jugoslavije morali vakcinisati protiv ove bolesti. Film prati pacijente jedne bolnice koja je pretvorena u karantin nakon što se pojavio prvi pacijent sa simptomima variole vere. Budući da je film sniman početkom osamdesetih, to što je prvi kliconoša Albanac nosi više značenja nego normalno, pogotovo što on zarazu donosi iz arapskih zemalja odakle je doputovao.


Time se želi ukazati da je variola vera ne samo bolest nekakvih nazadnih, nesvrstanih zemalja, već da su Albanci prenosnici te pošasti na Balkan. Naravno, to je izrugivanje onoj izjavi Dobrice Ćosića o Albancima kao duhovnom talogu Balkana, bez obzira što oni jesu narod sa vrlo kratkom kulturnom istorijom, to ne može da ih pretvori u avetinje kliconoše, niti opravdati cjelokupnu akciju protiv njih. Uostalom, slično tretiranje danas doživljava i srpska ''patriotska'' opcija od strane Druge Srbije, koja se našla pozvanom da proglasi ''duhovnu'' epidemiju u srpskom društvu, i sebe kao doktore koji će nas ''izliječiti''. Ne treba posebno naglašavati činjenicu da su upravo Evropljani najveći nosioci virusa i bakterija na planeti Zemlji, u stvari, neki autori su to posmatrali kao prednost, postoji čak knjiga Oružje, bacili i čelik, pri čemu su sve tri stvari korišćene kao osvajački metodi, u slučaju bacila riječ je o američkim Indijancima koji su pokošeni nizom epidemija raznih bolesti koje su bijelci, već imuni na njih, donijeli sa sobom, grip, tifus, pa i boginje, i tako zavladali novim kontinentom.

U međuvremenu, bolest je bila važan politički faktor i na starom kontinentu. Zanimljiva su istraživanja Mišela Fukoa, i možemo ih svesti na diskurs lepre i diskurs kuge. U slučaju lepre, ta bolest iziskuje totalnu izolaciju, i kao takva je manje politički zanimljiva. Oboljeli se tjera iz zajednice u neki udaljeni kraj, na primjer u filmu Dnevnik motocikliste oboljeli od lepre nalaze se na pustom ostrvu, i mladi Ernesto Gevara na kraju pliva ka njima, što je navodno početak njegove borbe za komunističku revoluciju. On tvrdi da dodir sa oboljelima od lepre nije zarazan, to jest bolest se dobija drugim putem, ali ostali doktori im prilaze samo kompletno zaštićeni, sa maskama i rukavicama, dok se Če slobodno rukuje sa njima. Sve je to super, ali budući da diskurs lepre nije taj koji je suštinski opasan, iako jeste važan, borba protiv njega nije suštinski revolucionarna.


U slučaju kuge, ona se ne može potpuno izolovati, i uvijek ostaje dio grada, te je potreban konstantan nadzor. Roman Albera Kamija to prilično jasno ilustruje, kako se sve porodice moraju zatvoriti u sopstvene kuće, i biti spremne za svakodnevne kontrole, moraju se poštovati rokovi i procedura, i čitavo društvo postaje mehaničko u nastojanju da se zaštiti od epidemije. Istovremeno, time se uvodi jedan totalitarni diskurs u polje javnosti, to jest postojanje raznih gospodara istine u onom smislu koji kaže Bulgakov - ''istina je u bijelom plaštu'' - gdje doktori za sve i svašta nameću svoja pravila kojima javnost mora da se povinuje po principu ''ako to ne uradiš, bolestan si ili ćeš postati bolestan''. Dakle, diskurs kuge je u stvari diskurs zdravlja, diskurs zdravog tijela, po kojima moraš poštovati pravila da bi preživio, što je suština biopolitike. Ne krije se iza bijele kapuljače Peter Carsten bez ikakvog razloga, on je poznat kao nacistički oficir iz niza partizanskih filmova, i kao takav je simbol totalitarizma.

Priča o kugi se onda ''širi dalje''. Naravno da je potrebna kontrola da bi se epidemija zaustavila, problemi počinju zato što taj novi poredak u stvari zahtijeva da ga poštujemo i nakon što epidemija završi, on i dalje insistira na svojim pravilima koja nisu najobičnija priča o pranju ruku prije jela, već postaju mnogo više od toga - počinju da oblikuju čovjeka u potpunosti. Tako više nije važno što je tokom epidemije potrebna jedna centralna agencija koja nadgleda suzbijanje bolesti (te se u filmu u prizemlju nalaze oni koji još ne pokazuju simptome, i najranjiviji su jer je svako sa svakim u kontaktu, iako svakog časa neko može da oboli. To što je on kao kontejner tog virusa danima divanio sa ostalima koji su bili zdravi nije ni važno, jer sve je to raja iz prizemlja. Tek nakon što obolite idete na sprat. Na kraju krajeva, ne znate da li je Rade Marković u stvari kukavica ili vrlo inteligentan čovjek, jer epidemija od početka nije pravilno praćena, kao da se čak priželjkivalo da se što više ljudi zarazi, što i jeste poenta diskursa kuge), jer nakon toga više nije riječ o kugi, već o raznim ljudskim aktivnostima, a čitavo društvo postaje društvo agenata u kojem svako nadgleda svakoga.


 Imate glupih primjera koliko hoćete, od muzike koju slušate ili odjeće koju nosite (patikomanija?), a koju agenti kritikuju jer nije ispoštovala neki kolektivni diskurs, tipa da svi moraju da slušaju ili Cecu ili Karleušu, glasaju za prve ili druge (ne treba zanemariti i sve širi diskurs apstinenata, nisu oni ništa više imuni na tu priču, iako misle da su pametniji), ako slučajno niste svrstani u neki tabor u startu ste problematični. U slučaju našeg karantina zvanog sankcije iz devedesetih godina, jasno je da su iz njega puštani samo ''privilegovani'' korisni idioti, poput Branke Katić u Ubistvu sa predumišljajem ili Anice Dobre u Crnom bombarderu. Diskurs zdravlja se tako postavio da su one ''zdrave'' a Nebojša Glogovac ''bolestan'', dok je Bjela nešto kompleksniji lik. ''Najzdraviji'' su naravno bili debili iz prvih Anđela, totalno retardirana bića koja, izvučena iz svoje socijalne čaure, još nisu ukapirala da u Ozu nije bilo nikakvog čarobnjaka, već vrlo lošeg bravara.

Strah da će vas niži slojevi ''zaraziti'' svojim ''predrasudama'', ''sujevjerjem'' i tome slično, te ih treba ''disciplinovati'' Peter Carsten, pogrešan je zaključak donesen na osnovu nekakvog turbo-folka i Grand produkcije, međutim, u tome i jeste caka, masovna kultura nije proizvod mase, nisu je mase stvorile, da su je stvorile mi bi imali mnogo demokratičnije društvo nego što imamo (a vjerovatnije i kvalitetniju muziku), problem je upravo to što masovnu kulturu po definiciji stvara elita, ona određuje sadržaj i kvalitet te masovne kulture. U tom smislu treba shvatiti onu priču Ramba Amadeusa o turbo-folku (budući da je turbo termin za motor sa unutrašnjim sagorijevanjem) kao sagorijevanju naroda, u našem slučaju od strane domaće ''elite''. Zato je Bata još na početku priče sa svojim ćaletom Pavlom Vuisićem riješio stvar - gospodarima istine treba samo uputiti osmjeh i devastirati ih ćutanjem. 

9 коментара:

  1. Prvo, odlično ti zapažanje da Bata mož da ima ćaleta. Pošto, je li, on je jedinstven i nastao iz singulariteta :D, otprilike kao Čak Noris, ali nećemo o njemu, Bata je neprikosnoven :))

    Ja sam mislila da je ovo "turbo" zapravo, skraćeno od "turban" folk, Variola vera iz arapskih zemalja:)

    Arapi i uopšte taj islamski narod jesu skloni ka uživanju, puše, prežderavaju se, imaju harem, uopšte uzev, veliki su hedonisti i sve to uz zvuke njihove muzike. E, sad, možda je to razlog što je upravo ta muzika simbol rasipničke, nemoralne, hedonističke i mainstream scene u nas. Bljak! ALi,ponekad se i sama poistovetim s Arapima, te počnem da uvijam uz trbušni ples. Hehe, mjuza je mjuza. :D

    ОдговориИзбриши
  2. Зашто Чак Норис жицка 100 динара испред киоска?
    Бата га послао да му купи пљуге и дао му само 20.

    Иначе, одличан текст.

    ОдговориИзбриши
  3. Bata Čak Norisa zove ''hej mali'' :)

    Inače, kada bi kopirali arapske narodnjake sigurno bi zvučali mnogo bolje, i bošnjački su najčešće pristojniji od srpskih. Mi imamo najgore rap tekstove na izvitoperenim arapskim melodijama. Ali turbo-tehno uzima danak i tu.

    Problem je upravo što se Seka sluša više nego Toma Zdravković, čak i od Lepe Lukić, koja i takva kakva je nije vulgarna. O nekim gorim od Seke da i ne govorimo.

    Vrhunac je tu Dara Bubamara sa prebivalištem u Parizu, ta kombinacija rastura. Doduše, mislim da bi se stanovnici Bagdada uvrijedili kada bi se tamo preselila.

    ОдговориИзбриши
  4. Rekla bih da je danas talenat biti netalenat, pisala sam o tome u jednom mom postu :) Oni su tu da zabavljaju rulju, izbace sisone, pidžone i spojlere, i to je to otprilike. :D

    ОдговориИзбриши
  5. Moja profesorica crtanja na akademiji je imala takođe stalno prebivalište u Parizu, ali je Parizom zvala svoj rodnji Svilajnac. Svako put je počinjala: "Kad ja odem u svoj Pariz!". Pri tom zamisli akcenat.

    Pri tom, sva u "pariskom lajfstajlu". Šešir, muštikla, trt, mrt.

    Lafica. Iz njen Pariz.

    ОдговориИзбриши
  6. dobro je da je neka humana osoba skrenula pažnju autoru texta da se radko polič ne pojavljuje u VARIOLI VERI, te ga je sa zakašnjenjem zamenio peterom karstenom.
    time je lupetanje u ovome smanjeno za jedan procenat.

    ОдговориИзбриши
  7. na tvoju žalost, sam sam si skrenuo pažnju, ali drago mi je što me tako pažljivo pratiš.

    A ovdje je najmanje važno da li ja znam imena glumaca ili ne...

    ОдговориИзбриши