Film The Island nudi sastojke od kojih se stvara pravi film. Čak i ako je premisa na kojoj je zasnovan kvazimoralizujuća, Ostrvo nudi intelektualno izazovnu egzistencijalnu situaciju, ukomponovanu u veliku tropsku avanturu. Jednostavno, od jednog filma i ne treba više očekivati do da vas navede da postavite sebi neka važna životna pitanja, a usput vam prikaže neke svjetove koje možda nikad nećete vidjeti uživo.
Novinar kojeg tumači Majkl Kejn istražuje nestanak nekoliko stotina brodova u Bermudskom trouglu u posljednje 2-3 godine. Sa sobom je u Majami poveo i sina koji želi da posjeti Diznilend i ostale zanimljivosti na Floridi. Pilot koji ga kasnije dovozi na Bahame kaže mu da se uputio u samo ''prkno Zapadnog svijeta'' (slobodan prevod ''asshole of the Western World''). Tokom istrage biva zarobljen od strane ni manje ni više nego pirata iz 17. vijeka, koji ga odvode na pusto ostrvo. Pirati tu i dalje žive isto kao i prije tri vijeka, izbjegavajući kako se to tvrdi u filmu ''smeće civilizacije''.
Pirati su nakon tri vijeka degenerisali uslijed incestuoznog razmnožavanja, te će im nova krv u vidu oca i sina dobro doći u njihovoj sedamnaestovjekovnoj budućnosti, ali problem je taj što je Kejn previše star, previše pripada jednom drugom, njima nepoznatom svijetu, te se odlučuju da ga iskoriste za puku reprodukciju, a nakon toga eliminišu. Osoba koja će ga ubiti mora biti njegov rođeni sin, to će biti dokaz da je sin prešao na njihovu stranu, da je ubio sopstvenu prošlost.
Moralisanje počinje oprilike odavdje, Kejnovim patetisanjem o varvarstvu primitivnih pirata, naglašavanjem njegove humanosti naspram zaostalih infantilnih ubica i tome slično. Njegov sin polako tone u ''divljaštvo'' i njegov otac je tu da povrati ''vrijednosti civilizacije''. Film dalje gubi kognitivnost koju je do tada imao na sličan način kao i Spilbergov Park iz doba Jure, gdje Džef Goldblum malo filozofira na početku, ali film kasnije postaje čista akcija sa fantastičnim vizuelnim efektima. Goldblum otprilike kaže ''Bog je stvorio dinosauruse, Bog je uništio dinosauruse. Bog je stvorio čovjeka, čovjek je uništio Boga. Čovjek je stvorio dinosauruse...'', na šta Laura Dern dodaje ''Dinosaurusi pojedu čovjeka, i žene nasljeđuju Zemlju''. Filozofiranje tu staje i postaje potpuno nevažno za ostatak filma, koji se pretvara u običnu borbu između dobra i zla, na život i smrt itd...
Film dakle ima pred sobom nešto fenomenalno, jedan kulturni šok, (da sad lupim i ) bliski susret četvrte vrste, susret istorijskih epoha, ali ne razrađuje tako snažno intelektualno polje koje je stvorio. Doduše, dovoljno je da Holivud uopšte pokrene ovakva pitanja, nije sad poenta da damo Tarkovskom da završi film. Ono što je ovdje uzdrmano je sama ''prosvjetiteljska'' podloga savremene civilizacije, ono što se u društvenoj nauci naziva metodološkom utopijom Adama Fergusona, koju je umjesto mojih naklapanja najlakše objasniti citatom iz njegove knjige Esej o istoriji građanskog društva, knjizi pisanoj prije nešto manje od tri stotine godina. Njegovo intelektualno promišljanje razvoja građanskog društva slikovito je prikazano kao apsolutna pobjeda individualizma, naime, kao neminovnost samostvaranja ljudskog društva čak i na pustom ostrvu, kao nešto što je duboko usađeno u ljudskoj prirodi (kod Aristotela definisano kao zoon politikon, ili politička životinja), vjera da je čovjek u suštini društven, moralan i dobar.
Citat je sljedeći: ''S razlogom verujemo da bismo u slučaju takvog eksperimenta, recimo sa kolonijom dece koja su 'presađena' iz njihovog odgajališta i, nepodučavana i nepodvrgnuta disciplini, ostavljena da stvore svoje zasebno društvo, videli kako se ponavljaju iste stvari koje su se već događale u mnogim različitim krajevima sveta. Članovi našeg malog društva bi jeli i spavali, okupljali se i igrali, imali sopstveni jezik, svađali se i delili, jedan drugome bili najznačajnija stvar na svetu i u žaru svojih prijateljstava i nadmetanja zaboravljali na ličnu opasnost i prestajali da brinu za samoodržanje''.
Ali na prvi pogled stvari se ne ponavljaju. Samo postojanje kulturnog šoka, Kejnovog zgražavanja zbog ponašanja piratske bande, kazuje nam da stvari ipak ne idu istim tokom kao u Fergusonovom misaonom eksperimentu. Vilijam Golding u svom Gospodaru muva i dalje prati Fergusona, stvarajući dječiju distopiju na pustom ostrvu on kritikuje hladnoratovski sukob, i vrlo je pesimističan po pitanju mogućnosti da se ljudska priroda popravi. Jednostavno, za njega ne stoje ona patetisanja poput čuvene domaće pjesme ''samo da rata ne bude, ludila među ljudima, veliki nude zablude'', jer Golding je nemilosrdno objektivan: i djeca mogu da ponove iste greške. Nije poenta, kako to neki samozvani ''liberali'' misle, da se svijet prepusti mladima, ne postoji nikakva garancija da će oni stvoriti išta bolje društvo, poenta je prije u poznavanju prethodnih grešaka i zajedničkom promišljanju budućih koraka.
Ostrvo se nešto slabije drži Fergusonove metodološke utopije, ali baš to ga, uprkos moralističkoj patetici koja se provlači kroz film, čini superiornijim od Goldingovog romana i njegovih ekranizacija. Naravno, on to čini nenamjerno, ili je bar mene navelo na zaključak da tvorcima filma to nije bilo ni na kraj pameti. Kao što smo rekli, pirati su smatrali da sin mora da ubije oca da bi uništio sopstvenu prošlost. Međutim, na kraju filma Kejn je taj koji postaje ubica. Mogli bi reći da se time piratsko ''proročanstvo'' nije ispunilo, ili možda baš zato jeste? U kontekstu Fergusonove metodološke utopije, sedamnaestovjekovni pirati jesu Otac, dok je Majkl Kejn Sin. Pirati su prošlost samozvane zapadne civilizacije, očigledno prošlost koja bi kod Fridriha Ničea izazvala ''bolan stid'', iz nje je izraslo savremeno društvo koje tupi o ljudskim pravima i slobodama, a u filmu nema hrabrosti da se suoči sa sopstvenim korijenima.
Takozvani liberali nemaju hrabrosti i za neka vremenski bliža suočavanja, na primjer hvaljenje Bodrijarovih riječi o filmu Paklena pomorandža, za koji kaže da se nigdje ''ne pojavljuje onaj moralni pogled, kritički sud koji još predstavlja deo funkcionalnosti starog sveta... malo (je) filmova koji dostižu taj raskid sa svakom celishodnošću ili kritičkom negativnošću. Taj neupadljivi sjaj banalnosti i nasilja'' (Simulacija i simulakrum, str.120). A kada im desničari ponude to isto, ''neupadljivi sjaj banalnosti i nasilja'', nedostatak ''moralnog pogleda'' i ''kritičkog suda'' u vidu Prljavog Harija, pukovnika Kurca, Ramba, onda nastaje problem. Jer postoji opravdano i neopravdano nasilje, a Niče se prevrće u grobu. Tako i Kejn Sin ubija varvarskog Oca, ne shvatajući šta čini, ne shvatajući epohalni događaj kojem je prisustvovao. A čim ne shvata, osuđen je da ga ponovi. Pitanje kojeg se film dotiče jeste: Da li su ljudi ostali isti, samo su se sredstva promijenila? Da li su nemilosrdni pirati i milosrdni anđeli jedna te ista stvar?
U određenom smislu, THE ISLAND se može tumačiti kao neka vrsta obrnutog GOSPODARA MUVA u kome umesto dece bez odraslih koja gube razum imamo odrasle bez dece koji gube razum.
ОдговориИзбришиOno gde kreće osnovni konflikt nije niz nelogičnosti na osnovu kojih ovaj film zapravo jedino i može da stoji, već nejasnoća vezana za tačku kojoj je ova gusarska zajednica odlučila da se iščaši od normalnih civilizacijskih tokova. Naime, najintrigantniji element ove priče jeste upravo ta bizarna zajednica koja živi kao nekoliko vekova ranije, sa jednom vrstom uvrnutog gusarskog, odmetničkog pogleda na svet. U tom smislu, ovi gusari odbijaju svu civilizaciju i žele da žive kao primitivci. Međutim, izuzev njihovog jataka, lekara koji im se pridružio pre tridesetak godina, svi ostali su manje ili više duševno poremećeni usled odgoja i inbreedinga te njihova želja da žive izolovano kao "slobodni" , "pravi" ljudi, "gusari", "divljaci", nema puno smisla jer ni sami gusari nisu napuštali civilizaciju iz principijlnih već iz krajnje praktičnih razloga. U tom smislu, određena vrsta ironije prema konzumerizmu, savremenoj tehnologiji, turizmu i sl. koja provejava kroz THE ISLAND - jer Ritchie nudi jednu vrlo potentnu sliku bezmalo nepobedivih ljudi koji su u sebi zadržali divljaštvo kojim pobeđuju nepripremljene civile, ali i obalsku stražu, te ih i može poraziti samo čovek koji je sa njima proveo neko vreme - nema previše smisla, jer mi zapravo ni u jednom trenutku ne vidimo bilo šta u njihovom životu što bi ikoga moglo da zavede. Uprkos tome što je upravo ta funkcija rezervisana za novinarevog sina, koji postaje odani član plemena i u njemu nalazi zamenu za svoju očigledno disfunkcionalnu porodicu u Americi, koja mu između ostalog ipak ne brani da puca iz vatrenog oružja radi rekreacije, Ritchie ni na njegovom primeru ne uspeva da ponudi uverljivu transformaciju, i zapravo film pada zbog nemogućnosti da se do kraja razumeju odnosi i privlačnost te izolovane zajednice.
Ako imamo u vidu da su se kroz pljačke i vrebanje brodova, pripadnici te zajednice mogli upoznati sa određenim civilizacijskim tekovinama, dakle mogli su da vide kako se šta koristi i kako se u čemu uživa, njihova nesposobnost da ovladaju bilo čim izuzev oružja (vrlo zanimljiva postavka, složićemo se) takođe deluje dosta ako ne neuverljivo a ono barem nedovoljno objašnjeno, pa bi se reklo da je arhaičnost zajednice ovde više u funkciji pitoreksnosti negativaca.
Ostaje pitanje da li bi ovi likovi delovali efektnije i da li bi kritika bila ubedljivija kada bi to bili junaci koji otimaju ljude sa kojima će se razmnožavati, dakle nisu inbredi, žive u luksuzu, vladaju tehnikom, a žive po gusarskim principima. No, onda to ne bi bio Benchley već Ballard.
Mislim da bi trebalo da kao svoj projekat u predstojećem periodu uzmeš repriziranje Ritchieja sve do 1980. dakle zaključno sa ovim filmom. On je jedan od možda najmanje analiziranih autora Novog Holivuda a paradoksalno spada među ponajbolje u tih desetak godina.
Sledeći korak posle toga biće razmatranje da li je Peter Berg novi Michael Ritchie.
Da, zajednica u stvari ne sadrži nikakvu pozitivnu karakteristiku, to je velika smetnja i navelo me na gore spomenute zaključke. Naravno, mnogo je teže izgurati pozitivnu sliku alternativne zajednice.
ОдговориИзбришиMada to oko neprihvatanja civilizacijskih tekovina je u stvari antropološka činjenica, ja npr nisam mogao da vjerujem u jednu priču koju je zapisao Napoleon Šanjon u knjizi Janomame - okrutni narod. Janomame su inače posljednje divlje pleme koje je vidjelo bijelog čovjeka tek sredinom XX vijeka.
Šanjon je otišao da živi sa njima i proučava ih, i opisuje niz smiješnih stvari, kako su mu krali hranu, zajebavali ga na razne načine (početak Apocalypta ima sličan duh zajebancije) i tako redom, a onda je jednog od njih poveo sa sobom u Rio de Janeiro, lik je doživio šok, gledao nebodere, letio čeličnom pticom, nije znao kako da uđe u kola već ulazio kroz prozor naglavačke, poludio kad je vidio TV.
A kada se vratio nikome od članova plemena nije rekao šta je vidio i nastavio je da živi životom iz kamenog doba, radio je isto ono što je radio i ranije, malo okopava baštu, malo lema ženu i djecu, malo se drogira, malo lovi, i malo zajebava nekoga. Nije ama baš ništa promijenio niti ikada spomenuo svoje putešestvije, čak ni u vidu neke vradžbine, tipa da je bio omađijan i vidio razne stvari, ma baš ništa.
To je baš ostavilo utisak na mene, pa me sad ne čudi da ovi ''pirati'' čine isto. Njihov svijet je izolovan čak i ako dolaze u kontakt sa civilizacijom. To je u fizičkom smislu nemoguće, ali u mentalno-antropološko-filozofskom jeste. Slično govori i Špengler o civilizacijama, one sve mogu da imaju priču o potopu, ali taj potop će za svaku od njih imati neka druga značenja, za njega se različite civilizacije i kulture nikad ne mogu razumjeti. Uobičajena njemačka priča gdje je lost in translation neminovnost.
Ti vidiš civilizacijsku tekovinu poput radija, oni vide samo neko sokoćalo. Za tebe su oni mentalno poremećeni, ali pitanje je šta si ti za njih. Različiti su vam pogledi.
Uostalom, što se neke moje ''teze'' tiče, to što su oni inbreederi opet govori više o samom Kejnu nego o njima, Edipov kompleks kao civilizacijski kompleks jeste inbreeding kompleks. Čak i takvi oni se kao odraz ogledala vraćaju Kejnu.
Odmah da kažem, nisam gledao film. Ali, baš zato sam u prednosti, zar ne? :)
ОдговориИзбришиŠto se starog principa "ubij oca da bi raskrstio sa prošlošću" tiče, mislim da postaju pomalo deplasirani ti pokušaji da se jednom za svagda legitimiše linearna percepcija vremena. Vrijeme ne ide od nekog početka ka nekom kraju. Ako uopšte i postoji, rekao bih da je ono prije ciklično. Prema tome, ako stvari prihvatimo na takav način, gubi se prostor i za Oca i za Sina, ostaje samo Biće, sa svojim promjenama.
Još jedna od podvala jeste i ona (ne)simpatična dilema kako optimalno organizovati društveni život. Do djavola sa tim, pitanje je šta ćemo sa individualnim životom. Problem je u čovjeku, i tu je Dostojevski poentirao. Posebno time što je on čovjeku vidio i rješenje.
Zanimljivo da je čak i Dostojevski otišao u teške koještarije kad se dohvatio socioloških teorija i potrebe da političari. Oni njegovi "Politički zapisi" mu nisu trebali, teških gluposti se tamo nalupao. Ali, očigledno da čovjek jednostavno počne pogrešno da razmišlja kad mu dodje u andrak da brine šta će biti sa ljudima i kako treba sa njima i šta je najbolje za njih.
O čovjeku, čovječe, i zapali duvan. Možda to treba poručiti svakom pametnom čeljadetu :)
ne znam za njegove političke spise, ali Dostojevski je solidna suprotnost Ostrvu. Dostojevski shvata da je Karamazov trojstvo (ili četvorstvo, svejedno), da je karamazovština jedan miks Aljošine naivnosti i vjere, Ivanovog racionalizma i ludila, jednog kopileta oceubice, i onog četvrtog (Dimitrije bješe se zove?), bezbrižnog malograđanina (ili ga ja bar tako pamtim). To su sve ista osoba, ima isti korijen, svi smo mi pomalo od svih njih, Ostrvo (i liberalizam uopšte) želi da kaže da je neko samo lud i samo ubica dok je neko drugi dobar i moralan, civilizovan. Dakle odbija ono što je Dostojevski prikazao a Niče nazvao voljom za moći u svakom čovjeku. Svi mi imamo tu volju, glupo je da se pravimo da je nemamo.
ОдговориИзбришиnije sporno to što veliš u vezi volje za moći ali je pravo pitanje tačnije dilema da li si kao voljnik voljan moći kao mogućnosti ili moći kao nadmoći.
ОдговориИзбришиZa Ničea svi mi priželjkujemo nadmoć, pitanje je šta ćemo sa tim da učinimo.
ОдговориИзбришиIgnorisanje te volje teško da može da se pretvori u mogućnost. Tom tipu pripada Kejn, on smatra da je ne posjeduje, da je moralno i dobro biće naspram pirata. To je samozavaravanje.
Hranjenje te volje je još destruktivnije.
Biti svjestan te volje, znati da je ona uvijek tu i da se mora kontrolisati a ne izbjegavati, tek tu postoji mogućnost.
To je neko moje razumijevanje čitave stvari, Ivan Karamazov zna ko mu je otac, može on da se stidi ili ponosi time, važno je da je svjestan toga.
Nadam se da to ne zvuči kao neka vrsta hrišćanskog osjećaja krivice ili praroditeljskog grijeha, više je shvatanje da je nadmoć uvijek naša (bar) nesvjesna, skrivena želja.
tvoje viđenje je delimično tačno kada govorimo o odnosu dve i više jedinki što otvara prostor za komparativan pristup (mada ono "delimično" implicira da ni to ne važi u svim slučajevima). ali u samorefleksiji koja je uvek koren svake istinske moralnosti, volja za moć kao nadmoć je kopanje rake samom sebi, i to uopšte nije varka.
ОдговориИзбришиMi se u stvari slažemo, ili bar ja tako mislim, samo koristimo različite termine izgleda... Ja ne propagiram volju za nadmoć, nije to u pitanju, u pitanju je upravo da bi i Čkalja u samorefleksiji pronašao u samom sebi volju za nadmoć, očigledno niskog intenziteta jer on nije ''taj tip'', ali poenta je da smo svi mi ''ti tipovi'', samo je pitanje u kom stepenu.
ОдговориИзбришиNaravno da je volja za nadmoć kopanje rake samom sebi. Možemo i ja i ti reći da se protivimo tome, ali mi pišemo blog, to je naše autoritarno polje u koje se niko osim nas ne petlja, ako hoćemo pišemo, ako nećemo ne pišemo, odluka je samo naša. Za mene je to zrnce, očigledno bezopasno zrnce ali ipak zrnce volje za nadmoći.
Dakle, za mene do istinske moralnosti dolazimo samo ako sebe prepoznamo kao voljne za nadmoći i spremne da se borimo protiv toga.
U slučaju Kejna u filmu dio sa ''prepoznavanjem'' ne postoji, on je ''istinski moralan'' jer je spreman da se bori samo protiv tuđih volja, ali ne i sopstvene.
pitanje je i kako usmeravamo tu svoju volju moć, koju definitivno poseduje svako od nas (a mislim da ne bi ni bilo dobro da je nemamo). možeš biti hitler a možeš biti i gandi (namerno uzimam ova dva olinjala primera zbog simbolike koju nose a ne zbog realnih istorijskih ličnosti). hoću da kažem da nije potrebno uvek boriti se protiv iste već samo gledati u kako je usmeravamo. preterana "borba protiv", može da proizvede i neke neželjene posledice kao i svaka druga samonegacija.
ОдговориИзбришиšto se tiče ljudi kod kojih je ta težnja ka moći (ili nadmoći) hipertrofirana, uglavnom se radi o osobama koje tokom odrastanja nisu uspele da definišu svoje granice. proces definisanja granica je vrlo kompleksan i traje. počinje kada beba shvati da nije jedno sa majkom i počne da zagleda svoje šake itd. pa sve do ograničavanja svog "ego-prostora" a to može da potraje.
e sad, ljudi koji nemaju dobro definisane te granice, smatraju da je u neku ruku ceo svet njihov ego prostor, i samim tim se pojavljuje težnja za preteranom dominacijom odnosno stvaljanjem pod apsolutnu kontrolu ostatka univerzuma. dakle na nivou nesvesnog to i nije potreba da se vlada drugima već da se ovlada sobom, koliko god to zapanjajuće zvučilo :)
''hoću da kažem da nije potrebno uvek boriti se protiv iste već samo gledati u kako je usmeravamo''
ОдговориИзбришиma to i ja hoću da kažem, nisam mislio da se samobičujem :)
a ovo oko hipertrofije moći, kako bi onda definisao kosmopolitu? Ja sam na primjer mislio da i on ima taj problem bezgraničnog ''ego-prostora'', možda ga on na drugačiji način koristi, ali za mene ima tu nešto...
Dakle, za mene i Gandi ima svoje ''nadmoćne'' momente.
pa da, on ih nema ništa manje od Hitlera, samo ih drugačije usmerava i tu dolazimo do morala na društvenom i individualnog mentalnog sklopa na ličnom planu. međutim pokretačka snaga je, bar po mom shvatanju stvari, ista.
ОдговориИзбришиNi ja nisam znao, mislio sam da sam pročitao sve od njega, a onda sam prije mjesec-dva dobio tu knjižicu.
ОдговориИзбришиZnaš da Braća Karamazov nisu dovršeno djelo? Zapravo, Dostojevski je stigao samo da napiše uvod u roman (ono što znamo kao cijeli roman) prije nego mu se desila ta nezgoda da umre. Prema nekim njegovim skicama iz arhive, Aljoša je u drugom dijelu romana trebao da se pretvori u suprotnost onoga što je bio u prvom dijelu, Ivan bi otišao u potpuno ludilo i ličio bi nevjerovatno na onog ludog kaludjera koji je ganjao djavola u crkvi, dok bi se Dimitrije suočavao sa strastima koje su ga bacale kroz život. Nije ostalo do kraja jasno šta bi bilo sa kopiletom-oceubicom.
Naravno, sjajna je ta poenta sa Ivanovim racionalizmom-ludilom. Prepoznao je to Dostojevski, prepoznao je Niče, bilo ih je još koji su to prepoznali u obezboženoj Evropi, čija nauka, nakon što je ubila boga, smatra da je došlo vrijeme i da se čovjek obezčovječi, upravo tako što će se fragmentisati i svesti na neku od svojih karakteristika. Da zlo bude veće, ni toj jednoj i jedinoj karakteristici ne dozvoljavaju da se promjeni, no ostaje tako skamenjena i potpuno deplasirana.
Ali dobro, takvim pristupom ta nauka i ta Evropa su same ostale deplasirane i statične. "Niče je mrtvav, Bog" :)
vrabac, da, to i ja mislim, pokretačka snaga je ista. Ima Farid Zakaria u svojoj knjizi PostAmerican World (ili tako nešto) zanimljivu priču o Indiji. Naime, oni su toliko guslali pacifističku priču dok ih nisu Kinezi udarili po nosu (neki pogranični sukob) i opametili. Tek onda su shvatili da ma koliki pacifista bio moraš imati svoju vojsku (koja nije samo oblik volje za nadmoći već i pitanje egzistencije). Za Gandija je važilo ono što je Platon rekao za Diogena, da mu sujeta isijava kroz rupe na ritama.
ОдговориИзбришиMilko, čuo sam da su Karamazovi nedovršeno djelo, ali ne i šta je dalje trebalo da se desi, sem da je Aljoša trebao postati glavni lik, pretpostavljam da to znači da će prihvatiti neke Ivanove otrovne strelice, priču o Velikom Inkvizitoru, ali i da će riješiti postavljene probleme.
Naravno, porediti Dostojevskog sa Ostrvom je prilično nategnuto, ali pokazuje koliko je Kejn ovdje neizgrađen lik (što ne znači da je film loš, preporučujem ga u svakom slučaju).